„Твоје од Твојих“ - Поводом 1. септембра Дана творевине Божје

„Твоје од Твојих“ - Поводом 1. септембра Дана творевине Божје
„Како су величанствена дела Твоја, Господе!
Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24)

Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси.
 
Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот.
 
У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић:
 
Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).
 
Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама.
 
Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку.
 
Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот.
 
На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи.
 
И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана.
 
Приредио катихета Бранислав Илић