Туча као модел

Потукли су се родитељи.
На трибинама.
Баш док је трајала утакмица њихове деце.
Малих " петлића".
Стицајем околности знам да је то узраст мог детета.
На трибинама, онде где су стајали родитељи, и где би требало да буде минимума одраслости (за коју деца могу да се ухвате када су збуњена), завладао је дечји принцип. Игра у песку. Туча око тога чији је син бољи. 
И утакмица је стала.
Деца више нису била важна.
Њих нико није видео.
Били су важни родитељи.
Деца у родитељима и њихови нерешени проблеми.
Замишљам  једног малог дечака како покушава да издрибла, па провуче лопту кроз ноге свог друга, показујући свом тати, тамо горе на трибинама, шта све зна и шта све уме.
Замишљам тај страх у детету што тата туче другог, јер се деца плаше агресије својих родитеља.
Замишљам и то разочарење што тата није видео онај, баш онај покрет, који је он толико увежбавао са тренером, само да на овој утакмици задиви тату.
Замисљам како је збуњен скроз.
Не разуме шта му његов модел поручује.
Kаже му : играј фер, а он се туче.
Kаже му: не ударај друга, то је насиље, а он се туче.
Kаже му: када те друг наљути, а ти причај са њим, пробај то да решиш мирно, а он се туче.
Замишљам како се пита: тата, да ли да се и ја сада потучем да би ти био задовољан? Kако да добијем твој аплауз? Да ли да и ја сада разбијем главу свом другу?
И ово је само улепшана и измаштана ситуација. Јер многи родитељи ни такве инструкције не дају деци.
У стварности је још горе. Не питајте како знам.
У стварности, док тренери покушавају децу да науче фер плеју, са трибина острашћени родитељи , вичу свом детету:
"Гурни га!"
"Удари га!"
"Прегази га!"
А то значи да дете уместо да издрибла, уместо да научи да игра фудбал, води лопту, поштује правила, поштује противника, удари свог друга, гурне га, прегази га.
Свог друга, људи моји!
Фудбалски терен је демонстративно поље на коме деца увежбавају улоге за живот. Увежбавају односе.
Увежбавају оно најтеже: да поштују противника, а то значи да поштују различитост ставова, истина, позиција.
А то значи да поштују границу.
А то значи да поштују другог, јер без тога ни нема самопоштовања.
А то значи да развијају и вештине и компетенције за живот.
Данас су то другари из " супарничке" екипе, сутра ће то бити другари у школи, колеге на послу, партнер у браку.
И онда се питамо што су нам деца тако како су.
Што нам је друштво такво какво је.
Kривимо игрице, Западе и Истоке, уместо да погледамо у себе.
И запитамо се какав смо модел свом детету.
За какав живот?
За какве односе?
За какву срећу?
Деца уче по моделу и врло их збуњују контрадикције. Не можеш да кажеш да је једно истина, а радиш сасвим друго.
Ако око њих нема добрих модела, не кривимо децу што нису имала од кога да науче како да поштују себе и друге.

Љиљана Милић

facebook.com