Осврт на савремени дискурс о слободи и људским правима - свештеник Владимир Вранић

Осврт на савремени дискурс о слободи и људским правима - свештеник Владимир Вранић

Принцип раздвојености Цркве и државе заснива се на чувеном цитату: Подајте царево цару, a Божје Богу (Мк. 12:17). Но, Црква није заинтересована за неко посебно друштвено уређење, па чак ни за одвојеност Цркве од државе. Управо у овом примеру који се најчешће користи као основа за принцип раздвојености, видимо да Христос једноставно каже да се да цару оно што њему припада, а то су таксе. То је све. Христос овде није имао на уму одређено државно уређење које је боље од неког другог; овде, дакле, није реч о политичком принципу одвојености Цркве од државе. То, наравно, не значи да је одвојеност Цркве од државе лоше друштвено уређење. Можда је чак и пожељно да Црква буде одвојена од државе, али за Цркву то питање је ирелевантно. Ово напомињемо јер у савременим хришћанским друштвима најзаступљенији је управо принцип одвојености цркве од државе.

Када се говори о законским доктринама, ту долази до изражаја апликација поменутог принципа одвојености Цркве од државе. Закон државе је несразмерано супериоран у односу на закон Цркве, односно, закони по којима се Црква води нису обавезни за државу, док су закони државе обавезни за Цркву. То је постигнуто на тај начин што се као полазна тачка претпоставља секуларно друштво, тј. да се закони нечије вере не смеју наметати, тако да су верска слобода и права сразмерно и дозирано ограничени. Црква се слаже са таквим уређењем док год је закон државе такав да, са једне стране својом силом не ограничава живот и дело Цркве, а са друге не намеће оно што је директно у супротности са њеним учењем. Ипак, резултат таквог односа је неприродна и често наметнута дистанца Цркве у јавној арени друштва, а нарочито када је реч о можда и најважнијим питањима друштва, као нпр.: питања слободе и морала.

Црква, као што већ рекосмо, нема ништа против секулараног друштва, чак напротив види велику предност таквог друштвеног уређења, али стиче се утисак да су друштвена питања слободе, морала и слична питања препуштена само политичарима и адвокатима. Наравно, ништа лоше нема ни у томе да политичари и адвокати размишљају о моралу и слободи друштва, али закон слободног друштва не даје веће право њима, од било кога другог грађанина друштва, да доносе одлуке у име читавог друштва. По, речима чувеног судије америчког врховног суда, на питање о уставности абортуса и геј бракова, он је рекао следеће: Моја диплома правне школе на Харварду не даје ми никакво знање о томе да ли су абортус и геј бракови морално оправдани. Устав Сједињених америчких држава ништа не говори о абортусу и геј браковима, ни за, ни против. Врховни суд од неколико судија нема право да донесе одлуку у име целокуопног друштва о томе да ли је нешто мнорално или није. Дакле, та и таква питања треба оставити друштву сваке државе да о њима демократски одлучује и гласа.. Ја јесам добар адвокат, али мене као адвоката и судију ништа посебно не квалификује да одлучујем о томе шта је добро за друштво а шта није, или шта је морално, а шта није. Мој посао као судије је технички, да прочитам већ донесени закон, а не да га стварам.

У исто време, ако бисмо се користили истим језиком заступника нових тј. савремних идентитета, онда бисмо могли да кажемо да је управо Црква дискриминисана. Као да Црква више не би требало да се „меша“ у питања морала и слободе, а прогресивизам и постмодернизам ужурбано покушавају да нас убеде да ће „слобода“ бити могућа тек када Црква потуно заћути. Можда то и јесте крајњи циљ.

Идеја на којој су засноване Сједињене америчке државе јасно је изражена у Декларацији о независности где се помиње: „Закон природе и Бог природе,“ а завршава се „чврстим ослањањем на заштиту Божјег промисла.“ А, философија изражена у том документу, дакле да је „све људе створио њихов Творац са одређеним неотуђивим правима,“ је основа тзв. Повеље о правима (Bill of Rights). Тако заснована људска права, дакле на вери у Бога, суштински су добра идеја, а настала су из тежње да се људи заштите од надмоћне државе. Дакле, друштво није желело да људи буду хапшени и бацани у затвор, или мучени без разлога и без могућности одбране. То је дакле, иницијални разлог за људска права. Али, проблем данас је то што су савремна људска права попримила облик који је тешко пратити и контролисати. Данашња људска права су сведена на то да поједини људи могу да наметну другим људима да препознају и потврде њихов идентитет. Такво разумевање људских права је далеко од правог разлога за њихово постојање. А, на све то, политички проблем је што не постоји ни једна политичка струја на Западу која то препознаје и која заступа да се то укине.

Као што смо навели кроз пример Декларације о независности, вера у Бога је неоспорно била највећи покретач за слободу америчког друштва. Но, постало је уобичајено да се о америчком уставном систему говори као да у себи садржи философију Џона Стјуарта Мила – да све мора бити дозвољено и ништа не сме бити забрањено, уколико физички не повређује друго људско биће. Но, то једноставно није тако. Погледајмо нпр. законе против бигамије, или законе против нудизма, или закон против суровости према животињама. Ни један од ових закона није ту да би спречио физичко повређивање другог људског бића – па чак ни значајнију естетску штету. Јер, уколико нудизам неком смета, може да окрене главу на другу страну. Но, закони овакве врсте су израз жеље или тежње друштва - сва друштва их имају – ка неком заједничком етосу, било из верских разлога, било да немају везе са вером, а које су сад већ стари писци звали „BONOS MORES” – добар морал. Данас, нажалост, постаје све теже одлучити уставним пресудама колико далеко држава може да оде да би сачувала заједничко ткиво морала једног друштва. 

Правна доктрина је као вирус. Ако је пуштена у живи систем она се шири и има ефекат, а ефекат ће бити последица философије која је уграђена у закон. То је најбоље објаснио Александар Солжењицин у свом делу Архипелаг Гулаг. Ту Солжењицин говори о томе како су се хипотетички хумане доктрине, које су уграђене у радикални марксизам крајем 1800тих, развиле у совјетеском друштву и уништиле га, заједно са многим другим друштвима. За ово дело, Солжењицин је, ни мање ни више, освојио Нобелову награду.

Озбиљни научници из психологије данас упозоравају на феномен који се зове радикални друштвени конструктивизам (делом марксизам, делом постмодернизам), односно теорија да је идентитет друштвена конструкција. Теорија каже да се биолошки пол, полни идентитет, родно изражавање и сексуална оријентација разликују независно једно од другога. Сва озбиљна научна истраживања указују на то да 99,7% људи има полни идентитет који је идентичан са биолошким полом. И скоро сви мушкарци и жене који су то биолошким полом и полним идентитетом, облаче се на тај начин, што у суштини и јесте родно изражавање. И на све то ако се дода и чињеница да је 98% људи хетеросексуално, онда се види колико је ова теорија усиљена и научно неутемељена. Ипак, кроз државно законодавство, она постаје законска доктрина.

Овде ћемо направити малу дигресију и кратко се осврнути на саму динамику између различитих политичких идеологија. У Сједињеним америчким државама политичка слика је веома једноставна. Суштински, постоје само два табора: лево и десно крило. Ови изрази немају неко одређено значење, осим да указују на одређени ниво екстрема. На западу оба ова термина имају пежуративни призвук. Тако у политичким коментарима углавном можемо чути „десничарски екстремизам“ и некако подразумевано „хришћанска десница“. Наравно, термин „левичарски екстремизам“ би имао сличан призвук уколико би макар понекад био коришћен у медијима, као што није, што је веома занимљив феномен.

Када се превазиђу ови пежуратвни термини тешко је дефинисати разлику између ова два крила по питању највећих и вероватно најважнијих питања, но анализа те врсте превазилази наше интересовање овде. За нас је једино важно да поменемо да су Либерали, односно припадници тзв. левице, махом заступници прогресивизма. Доследни таквом ставу, они чак и Устав виде као „живо дрво“, односно документ који судије треба да тумаче сходно „потребама и моралу времена“. Отуда све чешћи феномен веома двосмислених закона на које се могу употребити широка тумачења, по слободном нахођењу. Наравно, само мали број људи има приступ и право да донесе коначну одлуку о томе шта ти закони значе. Насупрот таквом тумачењу Устава стоје оригиналисти, или текстуалисти, који сматрају да Устав садржи законе који су донесени у одређеном времену и не могу и не смеју се тумачити сходно моралу времена. То директно урушава демократију, тврде они, пошто само мањина добија право да одлучује о томе шта је добро а шта не за читаво друштво. Они се, даље, супротстављају свакој двосмислености закона и тврде да постоји предвиђени демократски начин да се закони допуне, замене или укину, али сам Устав није оставио простора да у име читавог друштва само неколико судија тумачи закон „сходно потребама и моралу времена“. Треба поменути и то да нису сви републиканци (десно крило) оригиналисти (текстуалисти), али су зато присталице теорије „живог дрвета“ без изузетка махом сви либерали (левичари).  Сад је већ пракса (не и закон) да либерални председник номинује либералне кандидате за судије Врховног суда, а републикански конзервативније кандидате. Ово све напомињемо јер је важно знати да и међу самим адвокатима и судијама највишег ранга не постоји консензус око тумачења Устава и то из идеолошких и политичких разлога.

Свако друштво би требало да има вредности које су заштићене законом. Но, вредности које су заштићене против мешања државе кроз „повеље о правима“ ипак нису ослобођене политичког процеса. Стога, одређени број држава у свету је направио изузетак у својим моралним законима и укључио у своје законодавство одредбе о истополним нагонима. Али, на основу тога се не може рећи да је недискриминаторно изузеће за хомосексуалне нагоне уставом загарантовано у свакој држави, о чему најбоље сведочи Устав Сједињених америчких држава. Устав Сједињених америчких држава словом једним не помиње геј бракове ни абортус, зато Врховни суд својом најскоријом одлуком није наметнуо закон који обавезује све федералне државе, већ је оставио питање абортуса свакој држави на одлучивање. А, Европска унија себе још увек види само као асоцијацију држава чланица, те је логично да законски буде неизводљиво наметање одређених вредности неке од идеологија свим државама. Без обзира на већ поменуто, оно што треба нагласити јесте да уколико би се ипак приступило прављењу уступака сваком људском нагону и свакој људској идеји као идентитету, што је потенецијално бесконачан број, то онда значи да је свака људска идеја и сваки људски нагон закон за себе. На тај начин се озбиљно урушава идеја о демократији, јер у том случају појединци процењују и одлучују о друштвеној важности закона, или чак постају закон за себе.

Богом дарована слобода је одувек видела као суштински важну управо разлику у половима. У Светом Писму се јасно говори да је жена створена од тела мушкарца, али на такав начин да се укаже на њихову двоструку једнакост: 1) једнакост по телесној природи и 2) једнакост у непотпуности, са потребом да се међусобно употпуњују (Пост. 2:18). Стога, уколико мушкарац хоће да буде потпун, онда он то чини кроз жену, а жена налази своју пуноћу употпуњујући мужа. Дакле, полазна тачка није ауторитет или савршенство неког пола, већ суштина једнакости лежи у спознаји своје несавршености и спознаји потребе за другим (полом) ради употпуњења. Зато се у књизи Постања 2:24 посебно наглашава да ће двоје (мушкарац и жена) бити једно тело. За Цркву, једнакост међу половима не треба тражити у неком арогантном ауторитету или доминацији једног пола над другим, већ у спознаји потребе за другим (различитим) полом, и служећи том другом у свом капацитету. Другим речима,  суштина је, да два различита пола трагају за начинима да се међусобно употпуњују, да буду једно тело, а не да гледају на који начин да раде оно што онај други већ има, може и ради, што код једног пола ствара осећај инфериорности и зависти. Сваки од два пола има другачији капацитет и улогу, и ту лежи значај али и лепота различитости.

Слобода, која се ослободила Бога, релативно је новијег датума, наиме, од времена тзв. просветитељства, где је човек коначно „спознао“ да је сам себи довољан и на тај начин се „просветлио“. Време просветитељства, тј. слободе од Бога, се у одређеним круговима сматра великим достигнућем човечанства; ово чак ни не завређује коментар. Наравно, избацивањем Бога из живота створена је празнина коју сада ваља попуњавати додатним људским правима, јер, ето, коначно је сад ама баш све дозвољено. И то је био рецепт за отварање врата бесконачаном броју идентитета са којима људи могу да се поистовете, а проблем настаје јер они од којих зависи друштво не примете или не желе да у томе примете потенцијалну опасност за друштво. Идеологија која заступа потенцијално неограничени број међусобно супротстављених идентитета не може бити добра за друштво. Међусобно супротстављене интересне групе могу да буду само срдство за спровођење већ опробане неомарксистиче идеологије, и то под старим слоганом Divide et impera – завади па владај.

Најпре, ограничени смо природним законима. Како је могуће говорити о некој „апсолутној слободи“ у свету у којем ме нико није питао да ли желим да будем део њега и нико ме не пита да ли хоћу да умрем? Дакле, већ сама природа шаље поруку да постоје одређена правила. Без тих природних правила не би било могуће имати ни природне науке које изучавају природу и њене законе. Даље, ми можемо да устврдимо да нам је све дозвољено, али то не значи да ми је на корист баш све што ми се нуди под велом слободе. На пример, неко може да види пушење, претерано пијење, или неки други сличан порок као коришћење личног права на слободу, али ни један искрен доктор традиционалне медицине не би могао тако нешто да подржи као корисно. 

Ту се, даље, поставља питање логике савремених људских слободâ које логику изврћу до те мере да можемо очекивати од појединих људи да свој идентитет изграде на основу тврдње да су 2+2 уствари 5, те да законски они буду заштићени, јер то је њихово мишљење које не угрожава никога, стога имају право на њега. Наравно, вероватно би се овде математичари побунили, баш као и клинички психолози по питању полног идентитета, али џаба, закон је закон, људска права су људска права. Или, по садашњној логици ствари, шта кога може да спречи да устврди да се међусобно привлаче протони са протонима и електрони са електронима, јер су протони, електрони и неутрони уствари само нека друштвена конструкција, пошто их не видимо. А, какав би резултат био уколико би неко инсистирао да у кући постави само утичнице без утикача, или само утикаче без утичница? Наравно, то је све ок, само треба „канцеловати“ математику и физику, као што смо већ учинили са логиком, биологијом, психологијом, традиционалном медицином, па ето и Црквом. А, како се ЛГБТ+ унија буде ширила, то ће списак „канцелованих“ природних наука, али и традиционалних верâ сразмерно бити већи.  

Није нам циљ да на крају променимо тон у неозбиљан, у тексту који који говори о суштинским и озбиљним питањима: слободи и људским правима. Но, данас је та тема систематски банализована до те мере да када се уђе у ток мисли савремене логике о слободама и људским правима, неминовно се добије призвук неозбиљности. Друштво треба да се уозбиљи. Слобода и људска права су теме о којима се не сме површно промишљати. Ако Црква није „достојан“ саговорник одређеним политичким структурама, онда макар логику не смемо да „канцелујемо“. Али, Црква итекако има шта да каже о свим суштинскинским питањима која се тичу живота и морала друштва. Ко има уши да чује нека чује!

Свештеник Владимир Вранић за Живе Речи