Два лица радости и туге...

Свети оци прихватају тугу као што прихватају радост и све људско. Не устручавају се да кажу да је права радост још дубља. Дакле, морате копати и знојити се да бисте је пронашли, као што нађете бисер закопан у травнатом пољу. Што више рашчистите и продубљујете, почињете да увиђате да је радост природно стање човека. Ова радост није екстровертна и условљена, она не одгони тугу, то је радост која се налази кроз крст, не причајући приче, већ „откривајући оно што се не види“.

Оци са подозрењем гледају и на радост и на тугу као на спољашње манифестације. Јер лаж и лицемерје могу постојати и у једном и у другом. Зато Христос каже: не мршти се да покажеш да постиш . А маска туге је нарцисоидна, она је оруђе у рукама онога ко жели да буде у центру пажње, да изазове сажаљење и саосећање, јер тако осећа да добија смисао и суштину, и јер тако он задовољава своје жеље. Данас мислим да би Господ рекао супротно: немојте се превише смешити, као лицемери, да бисте изгледали самодовољни и срећни.

Прави човек је човек радосне туге. Тужан у тузи ближњег, радостан у радости ближњег. Тужан због својих грехова, радостан због свог покајања. Тужан због неправде света, радостан због васкрсења. И још нешто. Спреман да превазиђе и тугу и радост као осећања, да пређе на дела која само Бог може да зна. Његова радосна туга је стварна, а не рекламирање. Она може да држи цео свет, али свет не може да задржи њу...

архимандрит Христодул, игуман манастира Кутлумуш