Митрополит Антоније (Паканич) - О подмуклости духовне раслабљености

Ове недеље смо се сетили Спаситељевог исцељења раслабљеног, и обично је ово повод да говоримо о нашој духовној раслабљености и начинима да је исцелимо.

Али у случају духовне раслабљености постоји један подмукао тренутак: таква раслабљеност се понекад маскира као врућа активност.

Човек у очима других може изгледати угледно – бави се добротворним радом, бори се за чистоту Цркве (како је он разуме), пише „исправне“ текстове, итд. Али шта се дешава у души ове особе, само он и Бог знају . А у души се могу сакрити огромни проблеми: гордост, уображеност, љутња, мржња, раздражљивост и малодушност.

Ово није тако ретко као што се чини. А сва бурна друштвена активност може, парадоксално, да сакрије огроман недостатак духовности. Чак шта више – таква активност је понекад толико активна јер човек није задовољан стањем своје душе, својим односима с Богом, са ближњима и покушава да се упусти у неку врсту „исправног“ или „богоугодног“ посла како би угуши ово осећање сурове празнине у себи.

На површини – активан хришћанин, а изнутра – несрећан, измучен страстима човек.

Ова врста духовне раслабљености је утолико опаснија јер понекад није очигледна ни најстрадалнијем човеку. „Па ја чиним добра дела“, рећи ће такав, „вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи", па ја тако изражавам своју веру“. Али речи Светог Писма о мртвој вери без добрих дела могу се читати и обрнуто: дела ако нема вере, су мртва.

Добра или лоша дела одређују се не само по томе каква су дела формално, већ и по сврси и са каквим ставом се врше. Ако се човек претерано поноси својим поступцима, понижава оне који се баве другим делима побожности, онда његова душа неће имати користи од таквих дела. Исто тако ни дела не могу бити сасвим добра ако их човек чини зарад удаљених непознатих људи, али истовремено мрзи и свакодневно тлачи своје ближње.

Дакле, изгледа да је особа веома побожна, али у стварности крије само прилично непривлачну суштину иза прелепог спољашњег омота.

О томе је Спаситељ говорио фарисејима: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, *што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте...“ (Мт 23,27).

Увек је лакше да се обрати Христу човеку који препозна своју слабост него некоме ко се крије од Господа и себе иза побожног изгледа. Треба бити искрен према себи, пажљиво пратити импулсе своје душе и смерно призивати Господа у помоћ. То је једини начин да се ослободите духовне раслабљености.

pravlife.org