Умно-срдачна молитва - највиши степен духовног искуства

Умно-срдачна молитва представља највиши степен духовног искуства, у којем човек, кроз непрестану молитву и отварање срца Богу, постаје једно са Божијом вољом. Овај процес захтева посвећеност и усмереност ума, срца и душе ка молитви. Постоји много тога што утиче на то како умно-срдачна молитва постаје део нас, како ум и срце долазе у хармонију, и како се на крају постиже јединство са Богом. Када човек често упражњава Умно-срдачну молитву, њена благодат се појављује у тренуцима када човек то најмање очекује. Када се благодат молитве појави, она од тада стално живи у човековом срцу. Како срце куца, откуцај за откуцајем, тако молитва никада не престаје. Постоји више метода упражњавања умно-срдачне молитве, једна од њих је да она иде са дисањем, али то може бити ризично, јер се може померити ритам срца и срце се тада може разболети. Ова молитва треба постепено да уђе у срце тако што је човек прихвата кроз време, али не кроз кратко време, већ кроз дуже време и тако улази у њега. Све креће од разума и свести који су у глави, али ум није у глави. Ум је око срца. Кад молитва уђе у ум, који је око срца, ум тада обухвата срце и „филује“ срце са речима молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме.“ То ради све док се срце не отвори и не прхвати речи молитве. До тада је све умна молитва, а док срце отвори себе и прихвати молитву тада човек постаје нешто што га чини као да је ван овога света. Када срце прими Бога, оно тражи контакт с Оним који га је створио. Тај контакт са Богом назива се Созерцање – стање у којем човек постаје једно с Божјом вољом. Кад додје у ту фазу, онда Бог спушта благодат човеку, онолико колико човек може да прими. Човек се према примитку те благодати мења. Тада постаје чудан за овај свет. Свет мисли да је човек луд, а једноставно, човек се тада сјединио са Богом Који зна све и Ко је створитељ свега. Кроз време, Бог човеку даје све знање, једноставно човек се мења, и његово срце се враћа у стање у којем је било пре пада. Старци су доживели контакт са Богом, они нису то учили из књига већ су доживели сусрет са Богом. Такви људи, попут Светог Амвросија или Светог Пајсија, који су доживели сусрет са Богом, могли су из властитог искуства говорити о томе другима људима и тако им помагати. Прости монаси су доживели контакт са Богом кроз молитву, али они избегавају блискост и контакт са људима. За многе људе, међутим, живот је усмерен на материјално и често такви људи забораве на Бога, мислећи да све што раде, раде по Божјој вољи. Но, свето писмо каже: „Шта вреди човеку ако задобије цео свет, а изгуби душу своју?“ Морамо сами себе преиспитати – да ли смо уз Бога или уз свет. Ако смо уз Бога, онда следимо Његове заповести: љубав, стрпљење, поштовање – све оно што нас води ка Њему. На другој страни је све супротно, завист, трчање за напретком у животом, трчање за унапређењем у животу на рачун других. То је свет. Важно је знати да ли желимо Господа или желимо свет. Господ ће дати човеку оно што њему треба, али не онда када човек то жели, већ кад је човек спеман да то прими. А човек трчи да добије то онда када он то жели, а не када је спреман за то, па онда све то испадне наопако. Када човек увиди ту грешку, онда трчи ка Богу, и тражи од Бога да Бог то исправи, али човек се сам брзоплето упетљао у такве проблеме.

Јеромонах Василије (манастир Лепавина)