Жалост према себи и брига о себи – није исто

Опет и опет – о жалости према себи. Довољно је само пажљиво или, напротив, одлучно упозорити: „Ни у ком случају се не треба предавати саможаљењу!“, и одмах код некога настаје недоумица:

„Како је могуће себе не жалити, о себи не бринути? Па тако се и једноставно можеш уништити, не саосећајући са собом!“

Или чак огорчење:

„Ево, ви проповедате суровост према себи, а да ли сте спремни да решавате последице те суровости? О себи се итекако бринете!“

Не претерујем: чујем и горе од овога.

Али све ово већином произилази из тога што многи људи никако не могу да разликују ова два појма: жалост према себи и бригу о себи.

Друго (брига о себи) помаже да се живот мења на боље, да се разумније односимо према својим снагама, способностима, ресурсима; подразумева здраво расуђивање о томе шта човек може, а шта не може, шта му је корисно, а шта штетно, како избегнути прекомерно оптерећење, како ојачати своје здравље, како правилно организовати радни дан и процес у целини, како себи обезбедити потребан одмор. Разумна брига о себи помаже да се донесе одлука: остати на старом послу или тражити нови, трпети неправедне примедбе или отићи са места где оне представљају норму радних односа, дозвољавати себи редовно преоптерећење или јасно поставити границе, јер радни дан не треба да траје 24 сата. Једном речју, користи од ње, од бриге о себи, је много.

А прво (жалост према себи)… Прво је емоционално искуство које никакве промене на боље не условљава, јер је по правилу пасивно, то јест, суштински није активно. Међутим, жалост према себи је опасни „зачин“ за „јело“ као што су за нас тешке околности. Она нас подстиче да осећамо сваку непријатност, сваку сложеност, сваку неправду, сваки бол, коначно, у њиховом максималном изразу.

Штавише: она деморалише, одузима снагу, због ње нам руке падају, наваљује на нас туга, жалост, униније, које прелази у очајање.

Често је претеча депресије и препрека за излазак из ње. Дакле, ако резимирамо, од ње нема никакве користи, а штета је неизмерна.

Баш из тог разлога увек позивам на свесну и разумну бригу о себи. И истовремено на одрицање од бесплодног и душераздирајућег саможаљења.

Надам се да је сада разлика потпуно јасна!

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић