ђакон Павле Љешковић - ПОЈАЦ

" Професоре, набавио сам све нотне записе Барачког, Ластавице и Козобарића! Сачувао сам их у ПДФ- у! Процијенио сам да ми треба највише пола године да све то савладам и постанем прави појац и протопсалт" - говори ми петнаестогодишњи ученик првог разреда богословије, док у рукама стеже Мокрањчев " Осмогласник". Те вечери ми је након бденија у Цетињском манастиру пришао и замолио ме да га у зборници школе преслушам док поје кондак трећег гласа, будући да га је након завршетка часова вјежбао. " Рекли сте нам, у току часа, да посебно обратимо пажњу на овај кондак јер је за учење тежак и има другачију мелодију у односу на тропар и богородичен истог гласа. А мени је требало свега десетак минута да га савладам! Ево, преслушајте ме, па сами просудите да ли га добро појем"! Након ових ријечи је спустио осмогласник на сто, пажљивим покретима руку извукао столицу, сјео и започео са појањем. Међутим, већ са првим тактовима је почео да гријеши, да би се до краја кондака грешке све више умножавале. Половине нота је пјевао као четвртине, а четвртине као осмине. У почетку је кондак појао свечано и споро, док му је завршетак био у пребрзом ритму. Такође, направио је и три, четири грешке при читању на црквенословенском језику. Све то покушавам да му кажем на благ начин, како не бих спутао његову љубав према појању и одвратио га од редовног вјежбања.
Међутим, моја запажања су свеједно код њега изазвала изненађење и љутњу, будући да је од мене очекивао само похвале. Покушавам да сакријем осмијех, док примијећујем како се боја његовог лица мијења у жарко црвену! Све ме то подсјећа на вријеме када сам почео да учим појање. Био сам приближно истих година као и он. Такође сам , попут њега, после првих научених тропара и кондака био убијеђен да сам већ постао појац и нестрпљиво чекао да заузмем своје мјесто за пјевницом. У том периоду живота је и мене свака, макар и добронамерна критика на рачун мог појања љутила! Међутим, како сам полако напредовао у учењу, све више сам схватао колико мало знам и увиђао своје мане.
Након мојих примједби је театрално устао, извинио се на времену које ми је одузео и кренуо ка вратима зборнице. Рекао сам да се врати и опет сједне за сто, како би смо заједнички провјежбали кондак! Пјесму је правилно отпјевао тек после десетог пута и баш тада је дошао до изражаја његов предивни баритон!
Након вјежбања сам му рекао да се појање не може научити ваљано без смирења и стрпљења. Као и у осталим сегментима духовног живота, у појању човјек треба да напредује читавог живота и да се увијек труди да научи нешто ново! Нигдје се као у појању не очитава истинитост старе јеврејске пословице која гласи : ако не постанеш бољи, постаћеш гори. Због тога треба да се молимо Богу, како бисмо појање учили на исправан и богоугодан начин, те стално напредовали и умножавали своје таланте. Такође сам му рекао да у прва два разреда богословије треба да учи искључиво осмогласник и литургију , док се нотни зборници које је набавио изучавају у вишим разредима. Након тога се захвалио и спорим кораком изашао кроз врата просторије. У том моменту сам заиста помислио да сам успио да га убиједим да појање треба да учи са смирењем и стпљењем, те да никако не смије " да трчи пред руду". Међутим, после неких десетак минута је сав задихан утрчао у зборницу и саопштио ми следеће: " Професоре, заборавио сам да вам кажем да сам набавио и нотне записе од Ченејца! То могу да савладам за неких два мјесеца! Такође сам мислио у току распуста да се прикључим хору који поје у храму у којем идем на богослужења! Постаћу главни солиста! Просто знам да ће бити тако! Хоровима су неопходни баритони "...

Пише: ђакон Павле Љешковић