Родитељи и смрт

Родитељи и смрт

По питању родитеља људи се деле на две категорије…
Оне који су већ изгубили родитеље…
И оне који се плаше да ће изгубити родитеље…
И огромно је питање ко ту више пати…
Људи који су их већ изгубили не могу ту више ништа урадити…осим да тугују…да се сећају…да жале за пропуштеним приликама…и да проналазе начине да наставе даље…
Људи који их још нису изгубили су понекад парадоксално и у пођеднако тешкој ситуацији…јер је анксиозност понекад и гора од реалности…и плашити се је понекад много горе од суочавати се нечему…
Једино што људима који су јако узнемирени поводом смртности њихових родитеља преостаје је следеће:
1. Да прихвате датости универзума…на један зрео и разуман начин…нема посебних правила и црвеног тепиха за Ђуриће…мада свакако ако неко открије начин да људи које волим постану бесмртни и вечно срећни…нека ме контактира на маил…преписаћу му све што имам…
2. Да свакодневно смањују вероватноће да се родитељима нешто деси…од обилажења…саветовања…чувања…подршке…ррешавања уобичајних старачких проблема…сваке могуће пажње…до водања по лекарима и смештања у старачки дом пред крај када је то једина хумана опција и за родитеље и за њих саме…
3. Да буду ту за њих када ствари крену по злу тако што ће Београд окренути наопачке да дођу до најбољих могућих лекара и неге…без обзира на све…макар их и само држали за руку..
4. Да изграде себи сафетy нет…као они циркузанти у циркусу…да када зло дође по своје не падну са сто метара директно на нос…већ у заштитну мрежу своје новонастале породице…у загрљај свог мужа…или крило своје супруге…да изроде своју децу…како би се цирцле оф лифе наставио…да нађу нешто у шта ће веровати…да изграде односе са својим пријатељима који ће увек бити ту…а поготово кад је ненормално тешко…и што је могуће квалитетнији и смисленији живот коме ће моћи да се посвете када родитеља више не буде било…како би како тако претекли…
Највећа компаративна предност људи који још увек имају родитеље је у петом…
А то је да они још увек имају ту невероватну привилегију да још увек могу провести Неки Чаробни Тренутак са неким кога јако воле…и ко је још увек ту…од најобичнијег седања на тераси…испијања кафе…и једења омиљеног колача који су за ту прилику спремили…преко слављења малих породичних јубилеја…којима се сви радују без обзира на године…а поготово док су нам столови пуни…малих лудирања и само њихових ритуала…до тога да поведу маму или тату на неко место где ће они бити заиста срећни…и о коме су можда читав живот маштали док су се одрицали да нас подигну…неко Пецање…неко Позориште…неко Море…или неки Париз…
То је једино што нам преостаје…
Неке ствари на овој планети нису излечиве…
Али је већина лечива…
Уколико схватимо како ствари стоје…
Схватимо да смо обични Земљани…и да све што важи за остале…важи и за нас…
Прихватимо неприхватљиво…
И фокусирамо се на на Лепо и Важно…
Свакако да је јако незгодно што смо сви ми који смо се дрзнули да некога волимо јако изложени и огољени пред животом…
Али шта је уопште алтернатива?

drvladimirdjuric.rs