Дани туге

Не можемо увек бити добро.  Има тренутака када нас боле душа и тело.

Осећамо да не можемо више да издржимо , осећамо се уморно и исцрпљено.

Немојте бити строги  према себи, животу и другима. Није увек могуће насмејати се, имати издржљивост за борбу. Такве тренутке су имали и светитељи, а како не би ми у свету, са свим притисцима и стресовима.

За светог Јосифа Исихасту се каже да га је у једном периоду ухватила туга. Тражио да га одведу једном монаху пустињаку из скита да се мало насмеје. „Ако насмејеш другу особу, ђаво и зло пукну. Смех је нематеријално доброчинство...“.

 Дакле, сви ми, млади и стари, светитељи и грешници, пролазимо кроз тешке тренутке и периоде живота. Не дозволите да нам помисао очаја каже „само ви сте такви…“ Не,  сви људи пролазе кроз ово.

С једне стране, све ово је добро за нас. Подсећа да смо створени и пропадљиви, разбија илузије о нашој свемоћи. Отвара нас за Милост Божију. Јер ако поднесете Крст, доћи ће Васкрсење. Ако окусите горчину бола, онда ћете се засладити благодаћу Божијом.

 Само, у овим тешким и мрачним тренуцима пазимо да не паднемо у тешке грехе. Јер када душа  боли, човек жели да побегне од бола, празнине и туге, и чини грехе. Шта је грех? Замена Бога. Губимо Бога, не можемо да понесемо празнину, беду и тугу и онда да не бисмо полудели чинимо грехе. Да попуне празнину која је спремна да нас прогута. Наравно, ово ништа не решава, само увећава зло, али за тренутак осећамо да смо се утешили.

Не треба никога да критикујемо, јер ми видимо грех, страст и неуспех, али не видимо рану, бол који сваког човека наводи на грех. Волети људе, разумети их, то су патње постојања. Људи желе љубав, а не казне и осуде.

Зато је свети Порфирије нагласио - не бавите се својим злом и гресима. Пао си у грех, добро, заборави, окрени се добру, светлости, Христу. Када дође светлост, тама нестаје сама од себе, не морате је јурити. 

Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос 

facebook.com