Бежање у неурозу

Уколико нисте психијатријски пацијент…и имате срећу да немате дисбаланс појединих неуротрансмитера у мозгу који је потребно лековима унормалити (потпуно исто као што људи са дијабетесом немају среће са инсулином)…мале су шансе да за вас постоји „чаробна пилула“ у виду лека који ће решити све ваше проблеме…
То свакако неће урадити ни биоенергетичари, врачаре, тарот мајстори, хомеопате, црни и бели магови, разноразни чаробњаци и људи са трећим оком…
Сви они хонорано запослени на „црној берзи људске наде“..
Нити ће то за вас урадити алкохол, дрога, шопинг или било која друга дистракција…
Оно у чему је суштински проблем је питање да ли човек има енергије да се суочи са проблемима који су га учинили анксиозним или депресивним?
Да промени њих…или ако су они непромењиви да промени себе…
У томе је суштина…
И не кажем да је то лако…
Понекад траје веома дуго…и захтева енорман труд…и одрицање од лакшег пута…
И не кажем да се то мора урадити…
Свако је кројач своје среће и може живети свој лични живот како год жели…
Јер уосталом…
Нигде ни не пише да свако мора бити срећан и задовољан…НЕНЕУРОТИЧАН…
И то је избор…
Поштујем свачије право да се преда…и да одлучи да се више не труди уопште… и да буде несрећан дугорочно…
То је свакако краткорочно лакша опција…
Kао што је и…
Неучење страног језика…
Неприлажење оној опасној црнки…
Смазан Kватро +1 породични сладолед у поноћ…
Kукање над стањем у земљи…и на берзи рада…
Избегавање решавања проблема са својим или његовим родитељима…
Тема у сексу која се не отвара…макар са својим рођеним партнером…
Или једноставно било који проблем који смо гурнули под тај фини тепих…од своје коже…
Или што би генијални Јунг кратко и бритко објаснио…а колегиница лепо срочила…
„Неуроза је увек замена за легитимну патњу“…

„Тенденција да се избегавају проблеми и емотивна патња коју они носе, основа је целокупне менталне болести“, појашњава Јунгове речи чувени психијатар и психотерапеут М. Скот Пек. „Пошто сви ми поседујемо у већој или мањој мери ову тенденцију, сви смо мање-више ментално оболели. Неки од нас ће ићи до запањујућих граница да би избегли своје проблеме или патњу коју они подразумевају, удаљавајући се од свега доброг или разумног да би пронашли лакши излаз, изграђујући као уточиште веома сложен свет маште који понекад у потпуности искључује стварност.

Ипак, живот поприма смисао у читавом процесу суочавања са проблемима и њиховог решавања. Проблеми подстичу у нама храброст и мудрост. Због проблема, ми ментално и духовно сазревамо. Kада желимо да охрабримо развој и неустрашивост људског духа, ми изазивамо и подстичемо људску способност за решавање проблема, као што у школи намерно постављамо деци проблеме за решавање. Kао што је рекао Бенџамин Франклин: „Оне ствари које су болне, поучне су“. Ово је разлог због којег мудри људи уче да не стрепе, већ да радо прихватају проблеме и бол који они доносе.

Већина нас није тако мудра. Страхујући од бола који прати проблеме, скоро сви ми, у већој или мањој мери, трудимо се да их избегнемо. Ми одуговлачимо у нади да ће проблеми сами нестати. Игноришемо их, заборављамо и правимо се да не постоје. Употребљавамо и дроге да бисмо их што лакше игнорисали и да бисмо отупелошћу заборавили узрок бола. Тежимо да заобилазимо проблеме уместо да се суочавамо са њима. Трудимо се да се из њих извучемо уместо да их отплатимо до краја.

Супституција у крајњој линији увек постаје болнија од патње коју тежи да избегне. Неуроза сама по себи постаје највећи проблем. Срећом, неки имају храбрости да се суоче са својом неурозом и почињу – обично уз помоћ психотерапеута – да се суочавају са стварном патњом. Kада избегнемо праву патњу коју ствара хватање у коштац с проблемима, ми истовремено избегавамо и развој који је последица решавања проблема. Из овог разлога, у менталној болести престајемо да се развијамо у духовном смислу и само стагнирамо. Без оздрављења, људски дух почиње да се спарушава“.

drvladimirdjuric.rs