Јуродивство је један од најтежих и великих подвига хришћанског благочешћа, који су из љубави према Богу и ближњима примили ови необични ревнитељи благочешћа. Ти славни изабраници Божји, надахнути пламеном ревношћу и љубављу према Богу, добровољно су се одрицали не толико удобности и земних блага, блиског сродства, колико се одрицаху, при пуном унутрашњем самосазнању – најважније одлике човека – употребе разума. Примивши изглед безумних, а некад и суштински палог човека, “не знајући” за пристојност, нити за осећај стида, дозвољавали су себи саблазнујућа дела. Лишавајући се, привидно, простог, здравог људског смисла, отресавши се од општеприхваћених обичаја, они су под маском јуродивства неретко чинили такве подвиге на које се не решавају људи који мисле бити мудрим (1 Kор. 3, 18), из страха пред силницима овог света или породичних обзира. Уздигнутих очију, ума и срца Богу, горећи духом пред Њим, ови подвижници, слични старим пророцима, нису се устезали да кажу болну истину у очи силницима овог света; они су својим речима, или необичним поступцима, страсно изобличавали и као муња поражавали оне који су заборавили правду Божју, а као пролећно благотворно сунце радовали су, обасјавали и тешили благочестиве и богобојажљиве. Често су се враћали међу најпорочније чланове друштва са циљем да их исправе и спасу; и многе су враћали на пут истине и добра. Имајући дар да предскажу будуће, они молитвама неретко избављају суграђане од страсних патњи, одвраћају гнев Божији од својих савременика од којих су били вређани и понижавани.
Потпуно слободни од сваке земне привезаности, нису имали обично одређено пребивалиште, излагали су се свим условима бездомости – и буквално испуњавали заповест Спаситеља: Не брините душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у шта ћете се оденути (Мт. 6, 25). Него иштите, најпре Царство Божје и правду Његову и ово ће вам се све додати (33). Ти причасници звања небеског (Јев. 3, 1) нису имали пребивалишта већ су тражили оно које ће доћи, јер по речима Апостола, пролази обличје овог света. Не саображавајући се овом веку, сав њихов живот представља одређен отелотворени протест против неизмерне тежње људи ка земном, ка временим интересима, као живо, видљиво упозорење о вишем циљу живота – о оном што је једино потребно (Лк. 10, 41).
facebook.com