Како да се угледамо на Христа ако је Он Бог, а ми људи?

Хришћани су позвани да опонашају Спаситеља, али како да разумемо шта се под тим тачно мисли? Да ли Бог очекује да можемо да ходамо по води и да васкрсавамо мртве? Да ли је то могуће за обичне смртнике? Ако не, како и на који начин можемо да се угледамо на Христа? Објашњава протојереј Владимир Шутов, настојатељ храма Светих царских мученика.
Имитација је природна
Стварајући човека, Творац је у њега унео потребу да анализира догађаје који се дешавају око њега и опонаша оно што види. Дете се рађа - и пажљиво посматра свет. Још не зна да говори и анализира, али већ понавља поступке и дела људи око себе. Човек кад одрасте и даље има узоре, само што су то сада уметници, фудбалери, неке јавне личности, писци, јунаци књига или филмова. Понекад имитација достигне тачку апсурда - то се дешава када покушавају да у потпуности копирају неке идоле у одећи, начину комуникације и понашању уопште. Тако се манифестује инстинкт стада, услед чега људи одређеног узраста или ставова изгледају као да су изашли из истог инкубатора. Желим да истакнем да је имитација људск.
У тренутку крштења оваплоћеног Сина Божијег људи су чули глас Бога Оца који је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17). Спаситељ је дошао да људима објави истину, и није говорио од Себе, него од Оца: „Назвах вас пријатељима, јер вам рекох све што чух од Оца Свога“ (Јн. 15,15). Научио је људе да живе на нов начин, показујући одређени начин понашања, морална начела и још много тога. Цео његов живот била је проповед, која се вршила и речју и делом. Његове речи „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“(Матеј 5:48) је позив Оца Светлости, и не можемо га игнорисати као нешто непотребно или превисоко за људско разумевање. Наш задатак је да схватимо шта треба да буде савршено, шта да имитирамо.
Искуство најдостојнијег имитатора
Многи људи нису били сведоци земаљског живота Христовог, па су се угледали на Његове подражаваоце – апостоле и светитеље. Пример достојног угледања на Спаситеља је живот апостола Павла. У писму Коринћанима он тражи: „Молим вас: угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“ (1. Кор. 4, 16). Он допуњује овај позив у посланици Ефесцима: „Угледајте се на Бога као љубљена деца“ (Еф. 5,1), односно указује да опонашање треба да долази из љубави. То је као у породици: ако деца воле своје родитеље, ако родитељи уживају у ауторитету, онда деца покушавају да копирају све што је добро у њима. Дакле, љубав је главни критеријум и подстицај, главни циљ и покретачка снага.
Али да се вратимо на списе апостола Павла. После позива да се угледамо на Бога, апостол пише: „И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:2-4). Ту се испољава подражавање Христу. Живите у љубави и миру у својим породицама и у свом тиму на послу, покушајте да избаците празне приче, псовке и подсмех из свог живота – и у томе ћете се угледати на Христа. И уосталом, оно што је апостол навео је веома релевантно, истовремено у свему томе нема никакве тешкоће, не можемо рећи да смо позвани на немогуће.
Ништа архаично
Даље, апостол пише: „Истражујте што је угодно Господу.“ (Еф. 5:10). Ако бирамо оно што није угодно Богу, сами себи штетимо, јер пред собом затварамо врата у вечност. „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.“ (Еф. 5:11), „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16), „Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;“ (Еф. 5, 17-19), — мислим да у овим препорукама нема ничег архаичног. То су критеријуми за подражавање Христа које човек може да поднесе.
Да, ми не можемо да се уздигнемо као Он — да можемо, онда не би било потребе за оваплоћењем Сина Божијег. Слаби смо, немамо живот у себи – он нам је дат одозго. Али можемо да се угледамо на слику коју нам је Господ донео, то јест да живимо у миру, у љубави, да се без престанка молимо, да за све благодаримо Богу, да се снисходљиво односимо једни према другима.
Морате неговати своју веру
Постоје светитељи који су се много тога одрекли у животу да би били слични Христу. Ради тога су се повлачили из овоземаљског живота, постили, молили се и вршили друге подвижничке подвиге, настојећи да максималан део свог времена посвете Богу и својим душама. Јасно је да не можемо да живимо као они: имамо породице и посао, главни део нашег живота је посвећен бризи о хлебу насушном. Међутим, чак и у овим бригама можемо неговати духовно језгро и образовати своју веру.
Понекад се чини: ако не покажем да могу бити жилав, оштар, љут, онда нећу ништа постићи, сви ће ме сматрати слабим, и ми почињемо да гајимо у себи нешто што није својствено човеку. У таквим тренуцима заборављамо да је Господ позвао пре свега да тражимо Царство Божије и Његову правду. Ако пак у нечему претрпимо, попустимо, покажемо сажаљење и милост, онда ће нас Господ, видећи то, наградити по делима нашим.
Тако се подражавањем Христу васпитава наша вера и јача љубав. Наравно, уз то јача и наша нада, јер се угледамо на Христа у нади да ћемо наследити живот вечни и наћи на земљи бар минимум онога што је неопходно за Царство Божије. Наш задатак је да стекнемо оне карактерне особине и животне вредности које се котирају у обитавањима Божјим, а не да живимо у вечној трци за илузорном срећом.
 
gorlovka-eparhia.com.ua