Људи и разочарење

Корачамо кроз живот. Некада усхићени и раздрагани превазилазимо све проблеме и недаће  са којима се сусрећемо,

некад бауљамо као у бунилу и пролазимо даље посрћући и дижући се или се просто само одбијамо од брда проблема и постепено напредујемо ка излазу са овога света. Наравно, тога  нисмо свесни јер да јесмо све оно што проблемом сматрамо нестало би истог трена.

Бивамо повређени лично, међутим понекад још више заболи када приметимо да су повређени они око нас. Свесни смо ми својих мана, добро су нам познате, и итекако знамо да нисмо савршени јер смо много пута платили цену својих заблуда.

Тешко је навести теже тренутке у животу од оних у којима се разочаравамо у људе. У тим тренуцима свет се руши, осећамо се повређено, издано, осрамоћено. Туга, бол, разочарење... празнина, чини се да трају бесконачно, али ипак се дижемо.  У почетку сами себи јасно и изричито кажемо то се мени више неће догодити! Покушавамо извући поуку, залечити ране, али и заборавити. Изгледа да успевамо само у последњем. Јер како би другачије објаснили чињеницу да и након свега опет верујемо у људе?  Опет, и опет, и увек изнова верујемо.

 Разочаравамо и повређујемо, али и бивамо разочарани и повређени.

  Изгледа да у дубини душе знамо да смо окренути једни према другима, и да само ако смо заједно са другима наше постојање и деловање има смисла. Свесни смо очигледно и суровости света у коме живимо, па чињеницу да вређамо друге правдамо свешћу да и сами бивамо повређени.

Понекад се чини да сопствени живот проводимо креирајући препреке за друге и прескачући препреке које су за нас креирали. Чињеница да смо у 21. веку до те мере убрзали сопствени живот да имамо осећеј да време лети је још више истакла апсурд да се у једном трену дивимо или поносимо неком особом, а већ у следећем смо дубоко повређени од исте или разочарани. Остаје питање колико пута морамо бити повређени и разочарани да би променили себе и престали да то исто чинимо другима? Или ћемо и даље бесомучно и безуспешно покушавати да мењамо друге.

 Да ли је могуће да ћемо пре сви појединачно изгубити веру у људе, него што ћемо покушати променити себе? Уколико до тога заиста дође, и изгубимо веру једни у друге то можда неће бити крај за човечанство али за ону преосталу трунку људскости, нажалост хоће.

pogledizugla.blogspot.com