Архимандрит Андреј (Конанос): Живот није игра

Ми, током читавог овоземаљског живота, стално нешто заборављамо: заборављамо шта хоће Бог од нас, заборављамо да се молимо, заборављамо шта је добро а шта је зло, заборављамо да смо обични људи, и зато y себи потхрањујемо мржњу против ближњих, заборављајући да смо и ми сами – грешни људи као што су то и они, и заборављајући да су они које мрзимо – наша браћа. Нешто пригуши твоју савест, нека копрена падне преко твога ума, и ти више не знаш шта се дешава са тобом. И онда гледаш на храм Божији као на обично архитектонско здање, и не осећаш никакво духовно узбуђење, твој ум не ради и ти не видиш да је храм Божији – место где се открива Бог, да је то место Светога Причешћа, Свете Евхаристије… Твој ум се више не врти на великом броју обртаја y великим егзистенцијалним питањима, y спаситељским догађајима нашега живота.

 Ми, у овом животу, пребивамо буквално y духовној паралисаности и летаргији, и не схватамо шта се са нама заиста дешава, а када напустимо овоземаљски живот наш ум ће видети све јасно, само што ће тада бити касно. Тамо, y вечном животу, видећеш да све оно чему си се овде подсмевао јесте истина којој није требало да се подсмеваш, да Бог заиста јесте сушта Истина, да вечни живот постоји, да Христос јесте Онај Који те је заволео бескрајно, иако ти током читавог свог живота ниси прихватао Његову љубав, а тада више то нећеш моћи да учиниш, и када би хтео.

И шта ћемо тада радити?

 Наш земаљски живот је, зато, нешто крајње озбиљно! Знаш ли шта значи моћи за само осамдесет–деведесет година стећи вечно рајско блаженство? Како је то величанствено!

 Пре неколико година y манастиру Каракалу упокојио се монах Маркел. Он је боловао од рака и једном приликом, док је трпео стравичне болове, јавила му се Пресвета Богородица и рекла му:

 „Потрпи још само мало, а после тога ћеш бити поред Мене, обитаваћеш y миру и блаженству!“

 Тако стоје ствари! Каква дивна тајна! Човек треба да потрпи мало и живеће вечно близу Бога. Тешко је боловати од рака и подносити страшне болове, и зато болесник јауче од болова. Нико не каже да је то лако, али колико ће болесник трпети бол: неколико месеци, годину, две, три? Веома је тешко трпети бол и пет минута, а камоли дуже време. Међутим, онај који истрпи ће се, y Царству Божијем, вечно радовати и говорити:

 „Христе мој, прослављам Те и благодарим Tи!“

 „А оних неколико година колико си трпео бол?“, питаће га Христос.

 „Господе, те године бола нису ништа y поређењу са оним што сада осећам! Ништа су те године бола! Ти си знао и тада да је то све – ништа y поређењу са овим и добро си учинио што си ми то даровао, по Своме Промислу!“

 И тада ћеш мислити: „Како сам уопште могао роптати када сам учествовао y остварењу Божијега Промисла? Зашто сам роптао? Зашто сам се гневио? Зашто сам се спорио са Богом? А сада тек видим шта ме је још тада чекало и какво блаженство сада осећам!“

 Тако се и праведни Лазар наслађивао рајским блаженством, а богаташ се, y аду, сећао свега рђавога што је учинио на земљи, свих својих грехова и порока. Свако ће се, y вечном животу, сетити свега што је учинио током земаљског живота, јер када то не би било тако, онда би он имао право да пита Христа:

 „Господе, а откуд ја овде? Шта сам то урадио, зашто сам овде у аду, далеко од Тебе? У чему је моја грешка?“

 У вечном животу биће сачувана наша самосвест, сећаћемо се свега, свих догађаја земаљског живота, и онај који се није покајао тада ће знати и говорити: „Починио сам та и та зла, и нисам се за то покајао, нисам плакао због својих грехова, нисам клечао пред Голготом Господњом, да бих од Господа добио опроштај грехова, и био сам рђав човек, и зато се овде налазим“. И човек ће тада, у својој свести и своме сећању, имати јасне доказе: биће My потпуно јасно зашто је завршио y аду. У супротном, човек би могао да каже да је Бог зао и окрутан.

 Зато y аду нико неће протестовати против Бога, нико неће грдити Бога. Овде, на земљи, многи се праве препаметни и критикују Бога, говорећи: „Бог час ради једно, час друго!“ Да ли си ти тај који Богу треба да саопштиш план за спасење света? Овде, y земаљском животу, ми се претварамо као да знамо све, а тамо, y вечном животу, све ћемо јасно схватати и знати. .

 „Био си y праву, Боже мој! Ја сам починила четири абортуса!“, рећи ће тамо, y аду, нека жена. „И ниједном, током читавог свог живота, нисам се због тога заплакала. Ето зашто се сада налазим y аду: зато што ми плач моје убијене деце, који сада чујем, не дозвољава да уђем y Paj“.

 Свако ће се, y вечном животу, сећати свега рђавог што је учинио током свог земаљског живота, уколико те грехе није исповедио и уколико се није покајао за њих, уколико није од Господа добио опроштај, утеху и љубав. Уколико се, пак, све ово догодило, човек ће бити спасен и неће се сећати својих грехова. У супротном, човек ће се, y аду, јасно сећати свега што је чинио y овом животу и за шта се није покајао, и што није исповедио, да би (покајањем и исповешћу) било заборављено пред Богом и да би Божијим дејством ишчезло из његове душе (све лоше што је чинио).

manastirpodmaine.org