Аја-Софијa – Велика Црква Христова
Било је то с пролећа 1964. године – тешке године за православну браћу Јелине у Константиновом Граду, због познатих антигрчких поступака Турака, поводом Кипра. Био сам тада на Теолошкој академији на Халки (њен рад је и дан-данас забрањен од Турака). Беше почео Велики и Часни пост. У Манастиру Свете Тројице на Халки, протопсалт Станицас са својим студентима је певао: „Покајања двери, отвори ми, Животодавче…“ Тада сам доживео и разумео православну Византију: у свој својој величини, смирено се каје, пред Живим и Истинитим Богом. Тако једноставно, као што се умивамо ујутру, или као што свакодневно једемо свој хлеб.
Пошао сам са једним колегом и пријатељем, студентом теологије на Халки, да посетим и поклоним се „Аја-Софији“, како сам то име слушао у мојој земљи, и не знајући добро шта те речи значе. За мене као Србина била је то Велика Црква Христова. О њој сам само слушао, и то ми је било нешто као сан.
Када смо ушли у Свету Софију, сетио сам се Св. Симеона Новог Богослова: „Ако чујеш да ти неко прича о неком граду, о његовим трговима и улицама, зградама и осталој његовој лепоти, па ако се некада нађеш у том граду, а не препознаш на основу приче његове улице и распоред, онда ниси сигуран да је то исти град о коме си чуо, све док ти човек који га познаје сâм не каже да је то тај град о коме ти је причао…“ Наравно, Свети Симеон је овај пример навео када је говорио о јављању Самога Господа Христа њему, и о потврди истинитости тог богојављања њему, од стране његовог старца Симеона Побожног. Улазећи, дакле, у цркву Свету Софију видео сам и схватио да је ово заиста Света Божија Премудрост. Био сам јеромонах, али због околности турске нетрпељивости, бејах без мантије, која је била непожељна и забрањена у Цариграду, као код нас под комунистима.
Улазећи у Храм, прекрстио сам се. Чувар Турчин је одмах реаговао, али му је мој пријатељ, на његовом језику, објаснио да сам странац и да нисам знао да је забрањено прекрстити се у Храму Свете Божије Мудрости. Прешавши преко прага главног Храма, нашао сам се у Централном броду, и одмах сам разумео, ни до данас не знам како: да Света Софија, Божија Премудрост, са својим светлосним димензијама, јесте Небо које се спустило на Земљу, или пре: које се у овом тренутку приземљује; и истовремено то је Земља која се узноси на Небо, још тачније: која се у овом тренутку одземљује и онебесује. Верујем да је овај доживљај Свете Софије даровао мени грешном Онај Који је Небо оземљио и Земљу онебесио, како певамо у нашој Цркви.
Касније сам код Светог Максима Исповедника (7. век) пронашао да „Света Божија Црква“ – а, наравно, Св. Максим је пре свега имао у виду Велику Цркву Божију, Свету Софију – „образ и слику Божију носи, јер поседује, по подражавању и подобију, исту енергију са Њим“. Исти Светитељ такође каже: „Света Божија Црква је слика и образ целокупног света“. И такође: „Света Црква Божија, на символичан начин иконизује и одсликава човека, и она се као човек њиме иконизује, јер Човек је – Света Црква Божија!“
Истина је, дакле, да је сâм Богочовек Христос Божија Црква, и Божија Премудрост, како ће рећи и њен Свети ктитор цар-самодржац Јустинијан. А то је рекао у пракси, на делу, градећи Свету Софију. Јер, што год је од Христа – то од речи постаје дело, као што је Оваплоћење Бога Логоса постало прагматија Христова, по Светим Оцима (Св. Иринеј), односно Икономија-Домострој Свете Тројице, коју Христос, „Један од Свете Тројице“, према Јустинијановој химни Јединородном, „у Себи оствари ради нас и ради нашега спасења“. Ову Икономију-Домострој Христа, очовечене Софије – Премудрости Божије, материјализацију предвечне Светлости Божије, која је једном за свагда засијала на Тавору, њу је Јустинијан удомостројио, тј. уградио у Храм, у Свету Софију, како нам о томе сведочи и открива текст Харалампоса Статакиса који је пред нама. И од тада је Света Софија постала узор свих Божијих Цркавâ, по свему свету и у све векове, па и код нас Срба.
Сматра се да је Јустинијан рођен на данашњем Косову, у Улпијани (Липљан), близу предивне Грачанице, и то у доба када су Срби почели да долазе у Византију – свакако провиденцијално, ради тога да би били крштени, по мудром и спасоносном Промислу Божијем. У наставку су Срби научили и преузели много тога од Јустинијанове заоставштине у тадашњим провинцијама, убрзо названим С(к)лавиније, тј. на данас узбурканом Балкану, који је, међутим, не мање због тога, колевка Европе.
Један савремени српски архитекта, Предраг Ристић (=Агапиос Христидис), пише да „најбољи храмови у православној Србији представљају похвалу Храму над храмовима, Мудрости над мудростима, Цркви над црквама, Сабрању над сабрањима, Католикону над католиконима (по Светогорцима) – Светој Софији Цариградској, која је изнад свих философија и философâ, свих архитектура и архитекатâ, као икона и образ Лађе=Брода Христа, Којим се свет и род људски спасава од потопа – сваког – и у свако време и невреме. У њој се ословљава (=ологосује) и служи једноставним и јасним језиком Рибарâ, Тајна Христа, Који је Тиха Светлост света и вечности, на путу Крста и Васкрсења“. И завршава овај архитекта, мајстор Предраг Ристић: „Благословени они који су изабрали овај Храм-Лађу“, односно „Брод Христов, који се никад неће потопити“, како је проповедао Свети Јован Златоуст са амвона, који се и дан-данас налази очуван испред Свете Софије. И још ћу о лепоти Свете Софије навести ове речи Пеђе Ристића: „Лепота ће бити мртва, вештачка, уколико се у њој не оваплоти Тајна Тела, Жртва Христова, Дом Хлеба – Витлејем, изван кога нема спасења нити живота вечнога“.
Историја се није завршила. Сигурно се наставља као историја спасоносне Икономије-Домостроја Божијег; наставља се и историја Свете Софије. Православни, а посебно данас Јелини и Срби, „паштимо“ (=патимо, одстрадавамо) историју (ми смо „паштећа земља“, по Св. Оцима Апостолским). Али не посустајемо, нити се разочаравамо историјом, нити се, наравно, затварамо унутар историје, због тога што смо слободни заточеници – ради Царства Божијег. Стојимо у Слободи „којом нас је ослободио“ Онај Који Јесте, Који Беше и Који Долази – Исус Христос, Алфа и Омега Седам Свећњакâ (=седам Цркви) Апокалипсе, тј. најпре Велике Цркве Христове, Новог Сиона, земно-небеског Новог Јерусалима. И изграђује се још увек „тајна у свету“ – Цркве Бога Живога.
Историјска драма и предањско служење, недовршена Литургија Свете Софије наставља се до Другог Доласка Христовог. Ми је живимо и осећамо када је посећујемо, и када њена Светлост сија у срцу нашем. Њу је доживео и просветлио се у Христу брат који сачини ову књигу коју држимо у рукама. Доктор Харалампос Статакис нас уводи у тајну Светлости Свете Божије Премудрости – Свете Софије. Кроз свој оригинални опис брат наш Лампис (=Светиљко) сведочи о доживљају који му је даровала благодат Ипостасне Софије – Мудрости Божије, „Аја-Софије“, којој се трипут поклонио, а која је, како сâм вели: „у простору одсликавање, – путем материјом осуштињене светлости, – Богочовека Исуса Христа“.
Епископ Атанасије (Јевтић)
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
