Бог је овде и Бог је свугде

Идући пустињом ава Висарион дође пред један манастир, и оком душе, oпази да се монаси баве светским стварима, да се боре са страстима, и да им недостаје благодат Божија.

Ради поуке њима, он седе пред капију, и плакаше, све док неко од браће није наишао.

„Зашто плачеш, човече?“ упита монах мислећи да је просјак. „Ако ти је потребно ишта од нужних ствари пођи унутра и седи за нашу трпезу и одмори се мало.“

„Ја не могу живети под кровом“ рече старац, „пре него што пронађем место свога станишта. Јер, нелетео сам на разбојнике на мору, а затим бура и велики таласи разбише ми брод. Отпао сам од свог племства, и како да не плачем поставши од славног неславан.“

Ожалошћени млади брат донесе му комад хлеба и рече: „Узми ово, оче, а остало ти Бог може све повратити: кућу, и част, и богатство које помињеш.“

Али старац још тужнији, зајеца и гласније повиче: „Не знам да кажем да ли ћу моћи да пронађем оно што сам изгубио и за чим трагам; него ћу се још више предати страдању, бивајући свакодневно у смртној опасности, не налазећи спокоја од мојих небројених невоља. Јер, морам окончати свој пут стално лутајући.“

Живећи као потпуни странац на земљи, и одрекавши се свега пролазног, ава Висарион не говораше о материјалним стварима као што је млади монах мислио. Он говораше о искушењима која као бура шибају наш брод, о демонима који нападају као разбојници, и опасним таласима који су наше страсти, све оно с чим се хришћанин суочава док се бори да очисти свој ум – који је кормилар нашег брода, да би достигао богатство небеског наслеђе које је изгубљено Адамовим падом.

Ради тога се, ава Висарион, одрекао свега у свету, и чезнуо је једино за љубављу Божијом, и за божанском благодаћу. Лутао је пустињом и живео слободно као птица у планинама, међу стенама, и пустим местима. Није се старао о кући, одећи, материјалним стварима, него је радије живео као пустињак, носећи са собом само Јеванђеље у руци, и кроз строги подвиг постао је учесник божанске славе још овде на земљи.

Тако једног дана када је ишао са својим учеником дуж обале, овај ожедни и рече: „Аво, врло сам жедан.“ Ава Висарион се помоли и одговори: „Пиј из мора.“ Ученик окуси морску воду и осети да је слатка. Напивши се воде он напуни и свој крчаг. „Зашто си то урадио“, упита ава Висарион. „Опрости ми аво, учинио сам то из страха да ћу успут опет ожеднети.“ А старац рече: „ Бог је овде, и Бог је свугде.“

У свим животним приликама ава Висарион је увек предавао себе Божијем промислу. Тако једног дана пролазећи кроз неко село он угледа неког мртваца и покри га својим капутом. Идући даље он наиђе на сиромаха и скинувши свој огртач стави пред њега. Касније, један војник пролазећи поред нагог подвижника рече: „Аво, ко ти је узео одећу?“ Ава Висарион показа на Свето Јеванђеље које држаше у руци, рече: „Ево, Он ми узе.“

Ава Висарион се одмарао врло мало. Једанпут је стојао четрнаест дана усред бодљикавог жбуна у намери да отера спавање. За четрнаест година никада није легао, а спавао једино стојећи или седећи.

Кроз такав аскетски подвиг и многобројне молитве и пост он је достигао ослобођење од страсти и задобио велике духовне дарове.

Тако једном у Скит дође човек који беше поседнут ђаволом али га оци не могаше истерати молитвом јер беше веома снажан. „Шта да радимо“, упиташе они. „Нико не може овог демона изагнати осим аве Висариона. Али ако га позовемо он из смирења неће хтети доћи.“ Знајући да он врло рано долази у цркву, оци поставише ђавоиманог да спава на месту где се ава обично молио. Када старац ујутро уђе у цркву, стану оци на молитву и кажу му: „Аво пробуди овог брата“. Ава Висарион видевши спавајућег рече: „Устани, излази!“ И сместа демон изиђе, и од тог часа он оздрави.

Ава Висарион је живео као странац на овој земљи лутајући пустињом али увек управљајући се ка Царству Небеском.

С тога и ми, угледајући се на њега, поверимо себе Господу, и трагајући за оним што смо изгубили на почетку, бринимо се не за ствари пропадљиве него полажимо наду своју на Господа и на вечни живот.

manastirklisina.com