Чудо Божије на дан Св. Василија Острошког

Сваки нови дан је прилика за свакога од нас да се искрено покајемо, затражимо опроштај од наших ближњих, опростимо… Ко је веровао, пре седам година, да се живот Здравку И. може још мало продужити? Он је петнаест година пре тог догађаја преживео тежак инфаркт, а потом добио и дијабетес. Свему томе није био крај, пошто му је установљена и појава камена у жучи, а такође и слабост рада бубрега. Кап која је тога дана прелила пуну чашу био је чир на желуцу који је пукао и прокрварио и Здравку је живот висио о концу. Прогноза дежурних лекара у београдском Ургентном центру те вечери била је да има 1% шанси да преживи. Сутрадан, лекари-професори су, због комплексности пацијентовог здравственог стања, искључивали операцију као могућност да се разреши дати проблем. Болесника су сместили на одељење интензивне неге, у тзв. „шок собу“. Да се наслућивао крај земнога Здравковог живота могло се видети и из чињенице да му је супруга, заједно са сином и ћерком, већ сутрадан, била нашла и гробницу у коју ће бити сахрањен. Једино је зет, помало тешећи их, а с друге стране схватајући да без Божије воље и допуштења нема смрти, говорио да је Здравко још жив и да не треба да га оплакују и живог сахрањују. Ћерка Јелена, која је пре удаје провела више месеци радећи у манастиру Острог, ипак се уздала у Божију милост, па је оставила своме оцу једну малу пластифицирану иконицу Св. Василија Острошког са делићем његове одежде. И гле чуда! Молитве чланова породице упућене Свевишњем Богу дадоше рода. На сам дан празновања Св. Василија, Здравку се здравствено стање изненада побољшало, крварење у желуцу је неким чудом престало. Одмах је тога дана пребачен из „шок собе“ у болесничку собу. Недуго затим опоравио се, и нажалост заборавио ко га је ишчупао из канџи смрти, па је причао свима како је преживео зато што је био јак и имао велику вољу за животом. Али, да су у лажи „кратке ноге“ показало се већ након неколико месеци када се поново разболео и обрео у болници. Ипак се присетио да је Бог главна узданица и помоћник у најтежим ситуацијама и молио је ћерку да му донесе у болницу освећено уље којим се више пута дневно помазивао. И опет га је Бог помиловао новим изласком из болнице. А после свега питамо се: зашто Бог неким људима продужује живот? То можемо само да нагађамо. Један могући разлог је, свакако, да се умирућем пружа још једна прилика да сагледа своје животне грехе и странпутице како би завапивши притекао нашем милосрдном Господу те сузама покајања очистио свога унутрашњег палог човека. Сетимо се само речи Јована Крститеља које су упућене свецелом роду људском: „Родите, дакле, род достојан покајања“ (Мт 3, 9). Још један разлог могу бити потребе његових ближњих који својим молитвама узнетим Богу умољавају анђела смрти да још не долази. У тропару Св. Василију Острошком се каже: „Од младости своје целог себе си дао Господу...“ Коначно, сваки нови дан је прилика за свакога од нас да се искрено покајемо, затражимо опроштај од наших ближњих, опростимо свима који су се огрешили о нас, и учешћем у светотајинском животу наше Цркве подаримо своје срце нашем миломе Богу и обезбедимо себи вечни живот у будућем Царству Божијем. Ненад Вујић Аутор је предавач верске наставе у Четрнаестој београдској гимназији Православни мисионар: 337

Април 13, 2022 - 13:52

0 15

Чудо Божије на дан Св. Василија Острошког

Сваки нови дан је прилика за свакога од нас да се искрено покајемо, затражимо опроштај од наших ближњих, опростимо… Ко је веровао, пре седам година, да се живот Здравку И. може још мало продужити? Он је петнаест година пре тог догађаја преживео тежак инфаркт, а потом добио и дијабетес. Свему томе није био крај, пошто му је установљена и појава камена у жучи, а такође и слабост рада бубрега. Кап која је тога дана прелила пуну чашу био је чир на желуцу који је пукао и прокрварио и Здравку је живот висио о концу. Прогноза дежурних лекара у београдском Ургентном центру те вечери била је да има 1% шанси да преживи. Сутрадан, лекари-професори су, због комплексности пацијентовог здравственог стања, искључивали операцију као могућност да се разреши дати проблем. Болесника су сместили на одељење интензивне неге, у тзв. „шок собу“. Да се наслућивао крај земнога Здравковог живота могло се видети и из чињенице да му је супруга, заједно са сином и ћерком, већ сутрадан, била нашла и гробницу у коју ће бити сахрањен. Једино је зет, помало тешећи их, а с друге стране схватајући да без Божије воље и допуштења нема смрти, говорио да је Здравко још жив и да не треба да га оплакују и живог сахрањују. Ћерка Јелена, која је пре удаје провела више месеци радећи у манастиру Острог, ипак се уздала у Божију милост, па је оставила своме оцу једну малу пластифицирану иконицу Св. Василија Острошког са делићем његове одежде. И гле чуда! Молитве чланова породице упућене Свевишњем Богу дадоше рода. На сам дан празновања Св. Василија, Здравку се здравствено стање изненада побољшало, крварење у желуцу је неким чудом престало. Одмах је тога дана пребачен из „шок собе“ у болесничку собу. Недуго затим опоравио се, и нажалост заборавио ко га је ишчупао из канџи смрти, па је причао свима како је преживео зато што је био јак и имао велику вољу за животом. Али, да су у лажи „кратке ноге“ показало се већ након неколико месеци када се поново разболео и обрео у болници. Ипак се присетио да је Бог главна узданица и помоћник у најтежим ситуацијама и молио је ћерку да му донесе у болницу освећено уље којим се више пута дневно помазивао. И опет га је Бог помиловао новим изласком из болнице. А после свега питамо се: зашто Бог неким људима продужује живот? То можемо само да нагађамо. Један могући разлог је, свакако, да се умирућем пружа још једна прилика да сагледа своје животне грехе и странпутице како би завапивши притекао нашем милосрдном Господу те сузама покајања очистио свога унутрашњег палог човека. Сетимо се само речи Јована Крститеља које су упућене свецелом роду људском: „Родите, дакле, род достојан покајања“ (Мт 3, 9). Још један разлог могу бити потребе његових ближњих који својим молитвама узнетим Богу умољавају анђела смрти да још не долази. У тропару Св. Василију Острошком се каже: „Од младости своје целог себе си дао Господу...“ Коначно, сваки нови дан је прилика за свакога од нас да се искрено покајемо, затражимо опроштај од наших ближњих, опростимо свима који су се огрешили о нас, и учешћем у светотајинском животу наше Цркве подаримо своје срце нашем миломе Богу и обезбедимо себи вечни живот у будућем Царству Божијем. Ненад Вујић Аутор је предавач верске наставе у Четрнаестој београдској гимназији Православни мисионар: 337

Прочитај више на Пријатељ Божји...