Да ли владамо својим грехом

Понекад је за многе неверујуће људе граница између тога шта је добро а шта лоше одређенија него за неке хришћане, који су се смутили лажним површним представама о духовном животу...

Шта год да урадимо, све је лоше, све је недостојно – често говоре верујући. не схватајући да тим речима обезвређују цео људски живот. Неверујући људи обично све процењују према својој савести: добар поступак – је добар поступак, а лош поступак је лош поступак, и проживевши обичан живот не нарушивши друштвом установљене животне норме, они су навикли да се сматрају добрим и нормалним људима.

Имајући плодове нормалног доброг људског живота, - деца, породица, посао, нешто је створио, кућу је саградио, повртњак окопао, - човек не може да схвати због чега добра дела која је чинио нису у ствари никаква добра дела. Из сличних књига он сазнаје да је живео невенчано и љубав коју поседује се у ствари показује грехом; децу није крстио; добра дела која је чинио другим људима у својој основи немају добро, већ ситну сујету и могућност да себе похвали …То јест све што је учинио се показује узалудно. И човек почиње да се сматра безнадежним.

Живећи у овом свету и сваки дан се суочавајући са неразрешивим проблемима и ситуацијама које се чине фаталне и не остављају никакав избор, тешко је поверовати у то да нам је дарована слобода, и да можемо некако утицати на своју судбину. У тренуцима очајања нам се чини потпуно очигледно да нас Бог не чује, не воли и не жели наше спасење. Заиста, да ли у мом животу нешто зависи од мене? Да ли је моја сопствена воља способна да на неки наћин измени мој живот?

У сличним настројењима се лако може доћи до закључка да није свима у овом свету дато да се спасу, и да нису сви исконски за то предодређени. Неки религиозни правци тврде да постоје људи које је Бог на посебан начин изабрао за спасење, а постоје и они који колико год да се труде, ништа им не вреди. Једни су предодређени за спасење, а други за погибељ, тако да по њима не зависи од човека да ли ће се спасти или не.

Такве тешке мисли могу да се појаве чак и при читању Светог Писма. А ко си ти човече да се препиреш са Богом? – пише аспостол Павле . Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? (Рим. 9, 20-21). Читаш ово и мислиш не постоји ли заиста страшна закономерност и предодређеност, када неки човек не може да се спасе у принципу?

Али на то нам одговор даје само Јеванћеље, говорећи да Бог не жели смрти грешника, и да није Божија воља да погине један од ових малих. Већ је Божија воља та да се сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим. 2, 3-4).

Али једино у шта можемо да будемо уверени, је да без обзира где човек био рођен, у којој земљи, са којом бојом коже, на ком језику разговарају његови родитељи и какве представе о свету они имају, сваки човек је рођен за спасење. Сваког човека, рођеног било у Новој Гвинеји, било у Њујорку, у породици милијардера или у обичној порордици, тражи Господ да би спасао његову бесмртну душу: да би се она сусрела са Њим у овом животу; да би при избору између добра и зла човек био способан да по гласу своје савести изабере добро; да би природни закон Божији који је Господ усадио у сваког од нас, као савест, као позив на Боголикост и хришћанство чак и у нехришћанину био остварен до самог краја.

Бог је створио сваког човека да Му подражава као син. Због тога је Тертулијан, древни учитељ Цркве говорио, - свака душа је по својој природи хришћанка. То јест сваки човек без обзира где и када се рађа, увек се рађа пре свега као хришћанин, да би постао хришћанин и у Богу познао свога Оца. За Бога не постоји нико ко Му је стран. То треба да зна свако од нас, јер се у томе састоји Божији Промисао о свету.

Грешник који се каје треба обавезно да зна да нема таквог људског стања у које се Господ не би погрузио, да таквог бездана порока, у који се Господ не би спустио; нема таквог греха који Господ не би очистио, и сатана није још смислио зло које Господ не може да исцели.

Слобода је превише велики дар и не треба га закопавати. Она човека чини боголиким и даје му могућност да се бори са грехом и приступа Тајни Покајања.

Само слободан човек може да спозна ропство и да у греху осети своју неслободу. Грех човека чини робом, а поседујући ропску свест такав човек живи у непрекидном страху и унинију и не може да се бори са грехом. Он ће само бежати од греха као од побеснелог пса, али ће га грех увек стизати на неком другом месту.

Ако грех заиста има власт над нама, и ми га се бојимо, као нашег господара, а себе признајемо за његове слуге, онда никада нећемо постати слуге Божије, грех нам неће дати могућност да дишемо, нити да живимо, он нас плаши, као опасан пас малог дечака, који се зато боји да изадје из куће. Али ми можемо да имамо власт над њим.

Ми ћемо и даље бити грешници, али нас то неће плашити јер знамо да Господ љуби грешнике. Он прашта грешницима. Али уколико будемо грешили по својој вољи, онда то значи да нисмо читали Јеванђеље, зато што је неспојив живот у греху са животом по Богу. Значи борићемо се са грехом.

Ко то схвата, њему неће бити страшно да живи, али ће му бити тешко да остане исти као што је некада био, грех ће му бити мрзак, али га се неће бојати јер може да га победи.

manastirglogovac