Девојчица која није гледала у очи

То историја се десила давно, пре 15 година, тада сам била терапеут почетник и поступала сам онако како сада не бих поступала. На пример, сада на мојој првој консултацији деце, присутство чланова породице је обавезно од почетка до краја. А тада…

Дошли су код мене родитељи и буквално «оставили» на консултацију девојчицу од седам година. Првачић у наочарима.

– Она не гледа људима у очи, – рекли су они, – и страшно мучи нашу мачку.

– А како учи? – питала сам.

– Учи сасвим нормално, не лошије о других, – одговорили су родитељи.

– А има ли другарице? – било је моје следеће питање.

Родитељи су одговорили нешто неразумљиво и изашли, тврдо изјавивши да с девојчицом нешто треба чинити.

Остале смо насамо. Почела сам разговарати, задавати питања, што се зове, истраживати животну ситуацију.

Показало се да је девојчица сасвим умна, питања разуме, одговара адекватно, подржава разговор. А у очи заиста не гледа. То јест, уопште!

Реч по реч, ја сам помало почела да схватам ту девојчицу. Љубави је њој у том животу страшно фалило.

– Ти веома волиш своју мачку, зато је тако стишћеш? – осенило ме је одједном.

– Да, – говори девојчица и одједном ми гледа право у очи.

– Ти је тако силно волиш, да би је просто појела?

– Да, – одговара девојчица и продужава да ми гледа право у очи.

– Људе ти такође веома волиш и недостају ти? И љутиш се на њих тако да би их све побила, зато што они тебе не воле? Не обраћају на тебе пажњу?

– Да, – и као пре гледа на мене.

– А у очи ти не гледаш зато што се бојиш да ће људи прочитати све то у твојим очима? И мржњу, и љубав?!

– Да, – снова понавља девојчица, а очи не склања.

Ушли су родитељи. Не знам колико сам им успела објаснити о девојчици за преосталих 5 -10 минута.

Али сам зато очи те девојчице запамтила за цео живот.

А још сам запамтила, како је важно човеку, свеједно да ли је то одрастао човек или дете, да га неко тачно схвата. Да га разуме макар у чему. Та потреба – бити схваћен – код људи је веома снажна. Кад на консултацији успемо неког тачно схватити, макар на миг – то делује исцелитељски и терапеутски. У те моменте човек осећа да га истински виде, виде га таквим какав јесте.

У свакодневном општењу људи не виде једно друго него виде адску смесу из сопствених пројекција, фантазија, идеализација и демонизација, етикетирања и социјалних стереотипа.

Када је на вас неко последњи пут не просто гледао, него Вас видео?

Када сте последњи пут Ви гледали неког и видели човека таквим какав је, приближно његову суштину?

poznajsebe