Матрона и епископ: сусрет са руском светитељком

Епископ Можајски Стефан, у свету Сергеј Алексејевич Никитин, рођен је 15. септембра 1895. године у Москви у дубоко религиозној породици. Завршио је медицински факултет Московског универзитета и радио као неуропатолог у разним медицинским установама у Москви. 1931. године Сергеј Никитин је ухапшен као „учесник антисовјетске организације коју чине особе верског култа” као део групе парохијана Маросеја и осуђен на три године у логору за принудни рад Красновишерски на северном Уралу. Када је чуо да ће му продужити казну за још 15 година, Света Матрона га је избавила из логора. Како се то догодило испричао је епископ Стефан: *** Тих година био сам бачен у концентрациони логор. Будући да сам био лекар, у логору ми је било одређено да радим у амбуланти. Већина логораша налазила се у тако тешком стању да то моје срце више није могло да подноси, те сам многе ослобађао од рада да бих им макар мало олакшао муке, а велики број оних најслабијих слао сам у болницу. И некако баш у то време, медицинска сестра која је са мном радила, такође логорашица, рече ми једном приликом: “Докторе, чула сам да је против вас достављена пријава која вас оптужује за прекомерну млакост према логорашима, и да вам прети продужење робије за још 15 година”. Сестра је била озбиљна жена, добро обавештена о збивањима у логору, и ја сам се од њених речи ужаснуо. Скоро три године које сам провео овде су се примицале крају, и већ сам бројао месеце и недеље који су ме делили од слободе, кад одједном још 15 година! Нисам тренуо читаве ноћи, а када сам ујутро дошао на посао, медицинска сестра снуждено обори главу, видећи моје смркнуто лице. После прегледа болесника, она ми као са устезањем рече: “Докторе, ја бих вам дала један мали савет, но, бојим се да ћете ми се смејати”. “Само реците”, одговорих ја. “У Пензи, у граду из којега сам родом, живи једна жена по имену Матронушка. Господ јој је дао особиту силу молитве и ако се за кога почне молити, за њега се увек и измоли. Њој се обраћају многи људи, а она никоме не отказује. Ето, покушајте и ви!”, узбуђено ми рече сестра. “Да вичем? Одавде? Па, она живи стотинама километара далеко од нас?!”, рекох. “Ја сам и мислила да ћете ми се ви смејати, но она ће вас сигурно чути и одавде. Ви, пак, овако учините: кад увече пођете у уобичајену шетњу, издвојте се мало на страну од свих, и три пута, из гласа, што можете јаче, викните Матронушка, помози ми, у великој сам невољи! Она ће вас чути и помоћи ће вам.” И мада ми се све то чинило помало чудно и личило ми на некакво врачање, упркос свему, исте вечери, идући у шетњу, учиних како ме научи моја помоћница. Прође дан, недеља, месец… А мене из команде логора нико не зове да ме обавести и продужетку казне. У администрацији логора, у међувремену, догодише се неке промене - једног сменише, други дође. Прође још пола године и дође дан мога изласка из логора. Док су ми давали документа у команди логора, замолих да ми напишу дозволу за онај град где је живела Матронушка, јер сам се још пре тога, онога дана када сам је призвао, заветовао да ћу је свакодневно помињати у молитвама, ако ми помогне, и да ћу по изласку из логора отићи до ње и захвалити јој се. Узимајући документа, чух да и нека друга двојица, који су такође излазила на слободу, иду у исти град камо и ја намеравах. Придружих им се и отпутовасмо заједно. Док смо ишли друмом, ја почех да их запиткујем познају ли Матронушку. “Врло је добро знамо, њу сви знају, и у граду и у целом крају. Ми бисмо вас одвели до ње, ако вам је потребно, али ми не живимо у граду но у селу, а много смо се ужелели својих домова. Него, кад стигнете, првога кога сретнете питајте где живи Матронушка и он ће вам показати!” Чим стигох у Пензу, учиних тако, како ме научише моји сапутници. Прво дете које сретох, упитах за Матронушку и оно ми одговори: “Идите оном улицом, а затим одмах иза поште скрените у попречну уличицу и тамо, у трећој кући, живи Матронушка!” Узбуђен, дођох до куће и кад хтедох да покуцам на врата, видех да су само притворена. Стојећи на прагу, разгледао сам готово празну собу, са столом у средини, на којем је лежало нешто налик на кутију или корито. “Има ли кога?”, упитах врло гласно. “Уђи, Серјошка!”, зачу се глас из сандука. Тргнух се од изненађења и неодлучно пођох према гласу. Погледавши у сандук, видех у њему сићушну жену, која је лежала, непокретна. Била је слепа, са рукама и ногама потпуно закржљалим, непокретна. Њено лице било је задивљујуће светло и благо. Поздравивши се са њом, упитах: “Откуда ви знате моје име?” “Па, како га не бих знала”, зазвонио је њен слабашан, али чист глас, “кад си ме ти звао и кад сам се ја за тебе Богу молила?! Ето, како знам! Седи сада, бићеш мој гост!” Дуго сам седео код Матронушке. Причала ми је како се у детињству разболела од некакве болести и престала да расте и да се креће. Родила се здравог вида, но када је имала две године, доби некакав осип и ослепе. Породица јој је била веома сиромашна и мајка би је, одлазећи на посао, стављала у колица и односила у цркву. Тамо ју је, са коритом у које би је положила, подизала на клупу, где би остајала све до вечери. Лежећи у кориту, слушала је све црквене службе и проповеди. Свештеник ју је много волео и често је причао са њом. И сви који су долазили, пожалили би је и донели јој неко коцкицу шећера, неко крпицу одеће, неко би је само помиловао и помагао јој да се удобније намести. Тако је расла у атмосфери велике духовности и молитве. Потом сам много разговарао са Матронушком о смислу живота, о вери, о Богу. Слушајући је, био сам задивљен мудрошћу њеног расуђивања и њене духовне прозорљивости: “Када будеш као епископ стајао пред Престолом Божијим, помињи рабу Божју Матрону!” А ја тада нисам ни помишљао на епископство, нисам био чак ни свештеник. Седећи крај ње, схватио сам да преда мном не лежи обична болесна жена, него велики Господњи угодник. Мени се уопште није одлазило, толико ми је било са њом добро и чинила ме радосним, и себи сам задао обећање да ћу се ја к њој опет вратити, што је могуће пре. Епископ Стефан (Никитим) За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов Извор: stefmon.ru