Молитва је неподношљива за ум који је навикао свуда да лута

Сиротоме је својствено да проси, а човеку који је осиромашио падом у грех је својствено да се моли.

    Молитва је обраћање палог човека и покајника Богу. Молитва је плач палог човека и покајника пред Богом. Молитва је изливање жеља и молби срца, уздисање палог, грехом убијеног човека пред Богом.

    Прво испољавање, први покрет покајања је - плач срца. То је - молитвени глас срца, који претходи молитви ума. И убрзо ум, подстакнут молитвом срца, почиње да рађа молитвене помисли.

     Бог је једини извор свих истинских добара. Молитва је мајка и глава свих врлина, као средство и стање општења човека са Богом. Она позајмљује врлине од извора добара

    Бога - и даје их оном човеку који се молитвом труди да пребива у додиру са Богом.

    Пут ка Богу је - молитва. Одмеравање пређеног пута јесу различита молитвена стања, у која постепено улази онај који се моли правилно и постојано.

   Научи се да се правилно молиш Богу. Научивши да се молиш правилно, моли се постојано - и лако ћеш наследити спасење. Спасење долази од Бога у своје време, и неоспорно у срцу обавештава онога који се моли правилно и постојано.

   За правилну молитву потребно је да се она произноси из срца испуњеног сиромаштвом духа; из срца скрушеног и смиреног. Сва друга стања срца, пре његове обнове Духом Светим, сматрај - каквим управо и јесу - несвојственим грешнику покајнику, који моли Бога за опроштење својих грехова и за ослобођење - као из тамнице и окова - од поробљености страстима.

   Мојсијевим законом Израиљцима је било прописанo да само на једном, од Бога одређеном месту, приносе све њихове жртве. И духовни закон хришћанима одређује само једно духовно место за приношење свих њихових жртви, а нарочито жртве над жртвама - молитве. То место је смирење.

   Богу нису потребне наше молитве! Он зна и пре наше молитве шта је нама потребно; Он, Премилосрдни, обилно излива своје дарове и на оне који не траже од Њега. Молитва је неопходна нама: кроз њу човек прима Бога. Без ње, човек је стран Богу, а што се више вежба у молитви, више се приближава Богу.

   Молитва је - причешће живота. Напуштање ње, души доноси невидљиву смрт.

   Што је ваздух за тело, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тим светим, тајанственим ваздухом.

   Када устанеш од сна, нека твоја прва мисао буде о Богу; сам почетак твојих мисли, још незапечаћен никаквим сујетним утиском, принеси Богу. Када одлазиш у сан, када се припремаш да се погрузиш у тај образац смрти - нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу који царује у њој.

   Анђео је неком светом монаху открио следећи поредак мисли у молитви, који је благоугодан Богу: "Почетак молитве треба да се састоји од славословља Богу, од благодарења Богу за Његова безбројна добра дела; затим смо дужни да принесемо Богу најискреније исповедање наших грехова, у скрушености духа, а у закључку можемо изнети, али у великом смирењу, молбе Господу за наше душевне и телесне потребе, са страхопоштовањем остављајући Његовој вољи испуњење или неиспуњење тих молби."

    Почетни услов молитве је - вера: веровах, зато (и) говорих (Пс 115,1) молитву моју милосрдном Богу, који је благоизволео да ми заповеди молитву и обећао је да ће обратити пажњу на њу.

   Све што иштете у својој молитви, вјерујте да примити; и биће вам (Мк п,24), објавио је Господ. И бацивши сваку сумњу и дводушност, неодступно у молитви Господу, који је заповедио Свагда да се моле, и $к не клону (Лк 18,1), то јест да не падају у униније због тескобе у молитви, која је нарочито у почетку тешка, неподношљива за ум који је навикао свуда да лута.

Свети Игњатије Брјанчанинов

crkvaub