Правити неког лудим

Када су људи телесно здрави, они имају поверења да ће њихово тело добро функционисати. Исто тако, када су ментално здрави, имају поверења у своје менталне процесе као што су опажање, памћење, расуђивање и закључивање. Ово поверење у добро функционисање менталних процеса је важно да се буде самопоуздан и да се мисли својом главом.

Када људи почну да сумњају у неки од својих менталних процеса, тада губе ментално самопоуздање и улазе у једно бесконачно самопреиспитивање: Да ли ја ово заиста видим или ми се причињава? Да ли се то заиста десило или сам сањао?, и слично. Због тога су сметени, деконцентрисани и збуњени. Њихов целокупни систем доживљавања себе, других и света њима самима постаје нестабилан и упитан.

Ментално самопоуздање

Када изгубе ментално самопоуздање, тада теже да своје доживљавање стварности упоређују с туђим доживљавањем, и ако постоји разлика у доживљавању, склони су да као тачна и истинита прихвате туђа виђења и ставове. У таквом стању постају несамостални, па тако и погодни да буду жртва некога ко је доминантан и жели да их искористи.

Описани процес је супротан процесу код почетне деменције где је оштећено присећање недавних догађаја, тако да старије особе заборављају да су преместиле неки предмет у свом стану. Уместо да посумњају у своју способност меморисања, оне задржавају ментално самопоуздање и почињу да оптужују друге да им померају предмете по кући. Некада су толико сигурне да је неко дошао у стан када је био празан и да је померио неки предмет, да зову полицију.

Када једна особа (или група) жели да друга особа (или група) прихвати њену дефиницију истине и стварности, и да јој се подреди, она може користити стратегију „прављења лудим” или залуђивања. Ова стратегија је заправо психолошка манипулација којом се друга особа прво наводи да посумња у своје менталне способности, а тиме и у ментално здравље, а затим да прихвати дефиницију истине и стварности коју јој намеће прва особа. У питању је остварење позиције моћи кроз „испирање мозга” друге особе, да би се у тако „испран мозак” усадиле нове „истине” и нова уверења.

Залуђивање се може појавити у разним односима, њега могу чинити „харизматичне” вође разних секти, политички диктатори, колеге на послу, родитељи деци, али је најбоље проучено у партнерским односима. У овим односима се појављују две улоге: психичког злостављача и његове жртве. Злостављач је доминантна особа оптерећена потребом да увек буде у праву, да буде моћна, да контролише, тражи апсолутну покорност. Често су то особе које имају психопатске или нарцисоидне црте личности.

Сам процес залуђивања се одвија неприметно и дуготрајно. Злостављач обрађује жртву по принципу „кувања жабе”, што значи да су његове поруке и поступци суптилни и минимални, праћени контрадикторним порукама, увек представљени као „добронамерни” или су изречени у „шали” коју жртва није добро схватила.

Жртве залуђивања

Особа која жртву прави лудом напада на њена чула и способност сећања: да нешто није добро видела, да нешто није чула, да оно што је видела није добро протумачила, да се нешто никада није догодило, да се догодило оно што се није догодило и слично. Злостављач агресивно намеће своје тумачење догађаја, а ако се жртва с њима не слаже, он то неслагање узима као доказ да с њом нешто није у реду. Он жртву често етикетира као „смотану”, „збуњену”, „луду”, „неразумну” „глупу”, „психијатријски случај” и слично.

Да би злостављач успео у својој намери, он се труди да жртву изолује од утицаја других, њој блиских људи: њене породице, пријатеља, колега с посла. То ради тако што смањује или забрањује контакте с тим људима или их дефинише као завидне, злонамерне, непријатељски настројене, то јест као људе којима се не може веровати. С друге стране, он другима прича како је особа емотивно нестабилна, луда, суицидна и слично.

Чим почну да сумњају у своје менталне способности, одрасли људи би требало да помисле да су жртве залуђивања. Деца су у посебној ситуацији. За њихов правилан развој је важно да верују себи и да мисле својом главом. Штетно је обезвређивати њихову способност мишљења етикетама као што су „глупане”, „тупане”, итд. Када их други етикетирају као „хистеричне”, „депресивне”, „луде”, „аутистичне” итд., они их заправо залуђују и негирају њихово право на ментално здравље.

politika.rs