Смерно признајмо Богу да смо слаби

Годинама сам се мучио. Нисам могао да прихватим да сам ментално крт и да је душевни бол крст мог живота. Верујте ми, нема смисла ићи против тога ко сте, док ваш бол расте. Потребно је прихватање, загрљај нашег повређеног и рањивог себе, да научимо да живимо с њим, у његовом добром и лошем, када се осећамо снажно и када падамо. "Осим тога, не заборавимо да су крстови које смо покушавали да носимо, чак и ако нисмо успели, важни."

Многи људи кажу да вам је дозвољено да паднете, али морате да устанете. Да, истина је, али ја додајем да можда понекад ви немате храбрости да то учините. Односно, да устанете. Да. И то ће се догодити у нашим животима. Немојте се плашити и што је најважније, немојте бити разочарани својом  немогућношћу да устанете. Будимо свесни свог пада. Смерно признајмо Богу да смо слаби, доживимо понизност према Христу, и тада ћете видети да ћемо стати на своје ноге, а да тога нисмо ни свесни.

Јер кад се испразните од себичности, тада вас Бог испуњава милошћу. Када кажете "не могу", Бог каже "ја сам овде". Све док то говорите са искреношћу, понизношћу и љубављу. На крају крајева, не заборавимо да за Бога проблем није грех, Он жели наше покајање. Покајање значи признавање својих егзистенцијалних граница.

Реците:"Боже мој, могу ићи далеко, само ме Ти подржи. Ја сам човек, падам, котрљам се и губим се, а ти као Бог ме подигни!!! Волим те мој Христе, али не успевам увек , не зато што не желим, већ зато што то не могу да поднесем. Ти, Христе, знаш многе моје  ране, ране мог бића. Пре него што згрешим и паднем, знаш начин и разлог мог пада. Уздам се у твоју бесконачност љубав .... "

На крају крајева, не заборавимо да Бог више воли скромног грешника него поносног „свеца“. Као што је отац Тихон из Капсала говорио, "пакао је пун поносних светаца". "

 o. Х.Пападопулос

facebook.com