Свештеномученик Серафим Чичаков: О покајању

Свештеномученик Серафим Чичаков: О покајању

Једино покајање очишћује срце. Оно је огањ који прождире сву нечистоту, рђу, у страсном срцу човековом. Господ који обраћа пажњу на тежњу срца ка Њему, исцељује човека додиром благодати Духа Светога.

Док нечистота срца смета наиласку благодати Божије, само наш ум, подчињавајући се вољи срца, у својој свести тежи ка Богу. Али тада Господ, видећи човекову добру вољу, омогућава нам да му приступимо, сам нас исцељује од раслабљености и нечистоте, једном речју, једним додиром.

Ова се духовна привлачност збива слично дејству магнета, који привлачи гвожђе ка себи. И што се последње брже устремљује ка њему, тим пре долази до сједињења. Исто је и у духовном смислу, што одлучније тежи ка Богу људска слободна воља, тим пре се срце сједињује са Господом…

Човек се исцељује од своје моралне и духовне раслабљености додиром благодати Божије и Господ му говори: Чедо, опраштају ти се греси твоји! (Мк. 2, 5).

Сила покајања је чудотворна, али оно пре свега зависи од тога да ли ми видимо своје грехе, примећујемо ли их, памтимо ли своје падове, сагрешења и безакоња?

Срце и ум грешника обично губе ту способност и човек престаје да осећа види и примећује своја сагрешења, која је навикао да чини свакодневно, тако да му се чини да не може без њих. По овом основу свети оци упоређују савест грешника са књигом која одавно није отварана, која је пуна прашине и коју су нагризли мољци, тако да онај ко би желео да је узме и чита, сусрешће се са великим тешкоћама, јер ће књига бити оштећена на много места и недостајаће трпљења да би се разабрале речи.

Шта се захтева од онога који приступа тајни покајања? Најпре се захтева чврста намера да унапред исправи свој живот. Таква се намера може јавити само онда када човек јасно схвата сав ужас својих грехова. Зато свети Василије Велики и говори да „не исповеда свој грех онај ко је рекао: сагрешио сам – и потом и даље остаје у греху, већ онај који је, по речи псалама, познао свој грех и узгнушао га се!“.

Следствено томе, за покајање је неопходно схватити свој грех и узгнушати га се! Али ономе ко се узгнушао греха, није тешко да искрено каже своме вољеноме Оцу: опрости, нећу више! Којој ће деци бити тешко да изговоре ове две речи, које брзо проходе небеса и постају заступници код Престола Божијег!

Покајању некада смета свест о томе да је након опроштаја неизбежан нови пад. Али Господ допуста пад само оних људи чији је труд био недовољан и они притекли Његовој помоћи са маловерјем и без уздања. Ко је још несавршено познао своју немоћ, тај ће сигурно падати и даље, јер се још увек нада на себе, на свој ум, своју снагу.

Али ако ви себе схватате као децу у духовном животу, онда бојазан да ћете пасти и опет сагрешити, не треба да вас смућује; ово је неизбежно. Ко је опитан и духовно узрастао, тај добро схвата да од пада зависи успех, устајање и на крају крајева потпуно ослобођење од страсти.

Отац Небески је бесконачно милосрдан према грешницима који се кају, па стога ни очајање, нити безнадежност, не треба да овладају људима, ма како да су криви пред Богом, ма како да заблуђују, уколико само још увек имају времена за уразумљење и покајање.

Амин.

manastirpodmaine