Свети мученик Понтије, сенатор

Ко може поверовати, ако га Господ не привуче к Себи? Ко може ући у подвиг, ако Господ не помогне? Ко се може удостојити мученичког венца, ако га Христос не дарује? Стога се и ја недостојни, вели писац овога житија Валерије, не удостојих такве благодати да мученички умрем за Христа заједно са светим мучеником Понтијем, са којим сам заједно одрастао и заједно школу учио. Али ради његових подвига и мучеништва надам се добити милост од Господа. Све што говорим о њему, - призивам за сведоке Христа и Његове анђеле, - очима сам својим видео, и ушима својим чуо, па чак делимично и трпео са њим. Због тога и ви верујте овом верном приказивању ствари, да бисте за веру своју добили заједно са светим мучеником награду од Господа у дан васкрсења мртвих.У граду Риму живљаше угледни сенатор Марк; он не имађаше деце, иако много година бејаше у браку са својом супругом Јулијом, и обоје беху веома жалосни због тога. У двадесет другој години брачног живота Јулија осети да је бременита, чему се обоје силно радоваху. У петом месецу трудноће Јулија са својим мужем, обилазећи храмове својих богова, - обоје беху идолопоклоници, - и делећи прилоге, дођоше у храм Јупитера, кога називаху великим. Ту Јулија погледа на жреца који са венцем на глави приношаше жртву пред идолом; изненада се тај жрец разбесне, па скинувши са себе венац стаде га кидати на парчад, вичући плачним гласом: Ова жена носи у утроби онога који ће овај храм до темеља срушити и богове његове уништити.Ове речи демонујући жрец неколико пута громко понови, од чега све присутне спопаде ужас; нарочито се Јулија и Марк много уплашише, и дршћући побегоше из храма кући својој која се налажаше у близини храма. Јулија, узевши камен, удараше се њиме по стомаку и по бедрима, говорећи: О, да ни зачела нисам таквога, који ће разорити храм и богове уништити! боље ће ми бити да и сама умрем са њим него да га родим!Потом, када Јулији наступи време да роди, и сви очекиваху да ће родити мртво дете пошто се беше силно ударала каменом по стомаку, она роди дете подпуно здраво и читаво. Јулија хтеде да убије новорођенче, али се отац успротиви томе, говорећи: Ако Јупитер усхте, он ће сам одмаздити непријатељу своме, а ми немојмо бити убице детета свог.Тако малишан остаде жив, и наденуше му име Понтије. А када Понтије поодрасте, родитељи га дадоше у школу, и никада га не вођаху са собом у храмове. И растијаше дечак не само годинама него и умом: већ у раној младости он се показа изврстан философ; уједно с тим он беше веома напредан у свима наукама, пошто имађаше изванредно памћење и беше врло начитан; и све вршњаке своје он превазилажаше знањем.Једнога дана Понтије крену к своме учитељу врло рано изјутра, и догоди му се да пролажаше поред једног хришћанског дома и то баш у време када у њему беше скуп верних са свјатјејшим папом Понтијаном и појаше се јутарње псалмопјеније. Пажљиво слушајући појање, Понтије разабра ове речи: Бог наш на небу и на земљи, створи све што је хтео. Идоли су сребро и злато, дело руку човечијих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; ноздрве имају, а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге имају, а не ходе; и не пуштају гласа из грла свога. Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 11-16).Чувши ове речи, Понтије стаде, и уздахнувши из дубине срца он се замисли над смислом ових речи. Затим, под дејством благодати Светога Духа срцем му се разли умилење, и он запласа, па подигавши руке к небу, он кликну: Боже, коме чујем хвалу што узносе, дај ми да Те познам! - Онда приђе к вратима ога дома и стаде усрдно лупати на њих. Они што нагвирише одозго кроз прозор рекоше светоме папи: Неки дечак лупа на врата. - Папа, који је све то већ знао откривењем Светога Духа, рече: Идите, отворите му, нека дође к нама,