Цар Николај II Романов – заштитник српског народа

Писмо цара Николаја је било отворено и енергично: „уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.“ Освит друге деценије 20. века... Цар Николај II будно посматра разви так догађаја на Балкану и могућност војних похода Аустроугарске на Србију. У посвећености одбрани Србије од својих војних експерата бива опоменут да Руска царевина није спремна да војно парира Аустроугарској и Немачкој. За разлику од својих претходника, који су се залагали за Велику Бугарску и то отворено показивали, цар Николај II инсистира на стварању велике и уједињене српске државе. Због тога постаје омражен међу аустријским и немачким савременицима. Почиње Први светски рат... Српска војска се храбро бори против надмоћније војске, али развој ситуације је после неког времена тера у повлачење. Голгота страдања преко Црне Горе и Албаније и упорно чекање и надање у савезничку помоћ. Цела та агонија може се описати речима француског маршала Жозефа Жофра који каже: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу стиже око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Француска штампа у то време пише како нема сврхе превозити људе који су практично мртви. Због спорости евакуације српске војске тадашња влада упућује апеле савезницима, али узалуд – пресудан је апел упућен руском цару Николају II Романову. Николај са своје стране одмах упућује оштар демарш краљу Велике Британије Џорџу Лојду, и председнику Француске Ремону Поеанкареу. Писмо цара Николаја је било отворено и енергично: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.“ Ово писмо је било од пресудног зна чаја за савезничку помоћ српској војсци. Овај спаситељски чин великог владара, одзвањао је дубоко у корпоративној свести српске војске и дан данас заслужује дубоки омаж у српском народу. Цар Николај је за својe хришћанске поступке испио чашу мученичке смрти – улазак Руске царевине у рат је ослабио државу и оставио простора за фебруарску револуцију, а затим и октобарску током које је по страдао заједно са целом породицом. Реду хришћанских мученика је при бројан од стране Руске Заграничне Цркве 1981. године, а заједно са целом породицом од Московске Патријаршије 2000. године, док је у је сопственим животом платио оно иза чега је стаменошћу своје воље дубоко стајао, испунивши истовремено узвишени призив једног хришћанина... Попут Израиљевог егзодуса из египатског ропства, српска војска је бежала од поновног поробљавања великих сила, а Николајев поступак према српском народу се може упоредити са поступком Мојсија који је отворио пут слободе и спасења Народу Божијем прогоњеном од војске фараонове. Посреди је нешто веома дубоко – љу бав према једном малом народу који је у невољи. У самом поступку цара Николаја II можемо видети и на делу испуњење речи Доброг Пастира – „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте“ (Мт 25, 40). Српска војска је благодарећи заузимању руског цара прокрстарила морем и један део ње отишао је на Крф, а други део у северну Африку где су повратили снагу за повратак у домовину. Уместо закључка, навешћемо поруку руског цара упућену нашим дипломатама, коју је саопштио министар иностраних послова Русије Сергеј Сазонов, у пролеће 1915. године: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа. Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!“ Стефан Павловић Православни мисионар: 337

Април 10, 2022 - 13:16

0 45

Цар Николај II Романов – заштитник српског народа

Писмо цара Николаја је било отворено и енергично: „уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.“ Освит друге деценије 20. века... Цар Николај II будно посматра разви так догађаја на Балкану и могућност војних похода Аустроугарске на Србију. У посвећености одбрани Србије од својих војних експерата бива опоменут да Руска царевина није спремна да војно парира Аустроугарској и Немачкој. За разлику од својих претходника, који су се залагали за Велику Бугарску и то отворено показивали, цар Николај II инсистира на стварању велике и уједињене српске државе. Због тога постаје омражен међу аустријским и немачким савременицима. Почиње Први светски рат... Српска војска се храбро бори против надмоћније војске, али развој ситуације је после неког времена тера у повлачење. Голгота страдања преко Црне Горе и Албаније и упорно чекање и надање у савезничку помоћ. Цела та агонија може се описати речима француског маршала Жозефа Жофра који каже: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу стиже око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Француска штампа у то време пише како нема сврхе превозити људе који су практично мртви. Због спорости евакуације српске војске тадашња влада упућује апеле савезницима, али узалуд – пресудан је апел упућен руском цару Николају II Романову. Николај са своје стране одмах упућује оштар демарш краљу Велике Британије Џорџу Лојду, и председнику Француске Ремону Поеанкареу. Писмо цара Николаја је било отворено и енергично: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.“ Ово писмо је било од пресудног зна чаја за савезничку помоћ српској војсци. Овај спаситељски чин великог владара, одзвањао је дубоко у корпоративној свести српске војске и дан данас заслужује дубоки омаж у српском народу. Цар Николај је за својe хришћанске поступке испио чашу мученичке смрти – улазак Руске царевине у рат је ослабио државу и оставио простора за фебруарску револуцију, а затим и октобарску током које је по страдао заједно са целом породицом. Реду хришћанских мученика је при бројан од стране Руске Заграничне Цркве 1981. године, а заједно са целом породицом од Московске Патријаршије 2000. године, док је у је сопственим животом платио оно иза чега је стаменошћу своје воље дубоко стајао, испунивши истовремено узвишени призив једног хришћанина... Попут Израиљевог егзодуса из египатског ропства, српска војска је бежала од поновног поробљавања великих сила, а Николајев поступак према српском народу се може упоредити са поступком Мојсија који је отворио пут слободе и спасења Народу Божијем прогоњеном од војске фараонове. Посреди је нешто веома дубоко – љу бав према једном малом народу који је у невољи. У самом поступку цара Николаја II можемо видети и на делу испуњење речи Доброг Пастира – „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте“ (Мт 25, 40). Српска војска је благодарећи заузимању руског цара прокрстарила морем и један део ње отишао је на Крф, а други део у северну Африку где су повратили снагу за повратак у домовину. Уместо закључка, навешћемо поруку руског цара упућену нашим дипломатама, коју је саопштио министар иностраних послова Русије Сергеј Сазонов, у пролеће 1915. године: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа. Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!“ Стефан Павловић Православни мисионар: 337

Прочитај више на Пријатељ Божји...