Униније – Жеља за жаљењем, јер у животу неће бити онако како се теби чини да је исправно

Униније – Жеља да се жали због тога што у животу неће бити онако како се баш теби чини да би било исправно. Униније није живљење него баш жеља да се жали, а манифестује се тако што човек брани основаност свог жаљења и што одбацује мишљење оних који му указују на неоснованост унунија и на безначајност узрока којим је изазвано (тачније на безначајност онога чиме се униније покушава прикрити).

 У понашању се униније може манифестовати јутарњом поспаношћу, што се објашњава не човековом физиолошком потребом за сном, него његовом жељом да се не буди и да се не укључује у онај живот у којем, као што он то унапред зна, неће бити од онога што он хоће или онако како се њему хоће.

Управо та спознаја да на одређеном месту неће бити онога што човек жели постепено доводи до лутања како појединих људи тако и целога народа.

У мимици и у гестовима униније се може манифестовати изразом лица које се баш тако и зове унилно-меланхолично лице. О њему сведоче спуштена рамена, погнута глава, опуштени углови усана, спореност покрета и мимике и незаинтересованост  за своје и за стање које га окружује. Неретко је приметно јако снижавање артеријског притиска. У разговорима, с онима који га окружују човек склон унинију са задовољством фиксира пажњу на информације о предстојећим непријатностима и невољама, у односу на које је његова позиција крајње једноставна и једнозначна; „Ма знао сам да неће бити добро“. Ако пак не дође до њих улаже додатне напоре на потрагу за њима, чак и ако су тражене невоље –умишљене. Униније свакако учествје у формирању многих облиkа депресије, манијакално-депресивне психозе и меланхоличног карактера, али његово манифестовање се наравно мења под утицајем пратећих грехова и човековог односа према унинију од којег пати.

Човек који пати од унинија сматра да нема сврхе супростављати се предстојећим непријатностима пошто „ионако неће ништа бити како треба“ па нерадо исправља новонасталу ситуацију. Но када га околности ипак присиле на то, онда то чини против своје воље и труди се на све могуће начине да избегне решавање оних проблема који се појављују и код њега изазивају униније. Притом човек који пати од унинија не тежи да његов рад буде успешан јер, уколико се то догоди, предстојеће невоље ће бити елиминисане па неће имати због чега да се преда унинију. Кратко речено, униније тера човека не да одолева предстојећем злу и уклања га, него да га сачува за љубав унинија.

У души се униније доживљава као тромост и инертност. Човек склон унинију често не види смисла да обавља неке послове, а службене и животне обавезе испуњава, што се каже, као од беде. Добро расположење код њега изазива недоумицу, немир и испољени или скривени протест.

Униније као самостална особина, проистиче од гордости-самољубља-похоте. А као попратна особина оно прати сваки грех чије је задовољавање неизводиво како сада тако и у далекој будућности. У униније може пасти: импотентан човек, а склон блуду, због немогућности да општи са женама; човек који угађа стомаку, а који пати од чира на желудцу или од дијабетеса – због немогуности да се наслађује количином хране или разноликошћу укуса; тврдица- због тога што не може избећи трошење новца...

Код окружења униније, ако је оно довољно изражено, изазива стање безразложне потиштености, због чега се контакти са човеком склоним унинију покушавају избећи. Унинију се најбоље може супроставити кротошћу, послушношћу, трпљењем и надом, као и благодарношћу за оно добро које имамо. Униније, његов развој омета човеково признање да је просечан и пун мана јер, ако си просечан, онда не можеш да знаш будућност, пошто не разумеш ни садашњост, а ако си лош (грешан), онда немаш право да претендујеш на то да се твоје жеље испуњавају. Разуме се да управо набројане особине (позитивне) човек склон унинију најенергичније игнорише и код себе и код окружења. Ако, пак, они који га окружују не одбаце оно што је неспојиво с унинијем, онда човек склон унинију одбацује и дружење са њима. Униније се оправдава, као по правилу, присуством постојећих и нарастајућих гордости у свету који нас окружује. Изражено униније може се маскирати претераном активношћу, узрујаношћу и ревношћу која није по Богу, а кад је на нивоу страстима – нападима, „ничим изазваног“ беса током којег је човек спреман да руши све што га окружује без икаквог вођења рачуна о последицама (агресивна депресија).

Скоро увек га прате малаксалост, пасивност и непостојање покретачких мотива да се трудимо не само на постизању онога што желимо него и онога што нам је неопходно. Скоро свако неиспуњавање жеље(греха) праћено је унинијем. Ако човек из неког разлога не одустане од жеље. Са нарастањем унинија конкретне жеље губе на значају, а остаје душевно стање које изналази управо оне жеље које је немогуће испунити ( и тако заситити униније као такво). Касније присуство жеља нема више никаквог значаја – остаје само субјективно пријатно, а објективно за човека погубно стање које доводи до раслабљења како психички тако и физичких функција организма. У изнуравању човека осим унинија учествује и стално и исцрпљујуће преживљавање стања незадовољности оних страсти које се нису преточиле у униније или које су унинијем забрањене.

 Николај Гурјев

facebook.com/jovanjamanastir