Зашто Бог дозвољава различите религије?

Пречесто је питање „зашто у свету постоји толико различитих религија?“ које се поставља, не са циљем да се сазна истина, већ апсолутно супротно - из жеље да се одбаци било какав озбиљан разговор. Уз ово питање сувише често се поставља и друго: одакле вам идеја да је хришћанство истина? Зашто мислите да у свету постоји вера која је истинита? На крају, има их толико много, а присталице сваке са пеном на устима вас убеђују да је само њихова вера права. Стога би можда било паметно смирити се и признати да не постоји коначна истина, а свако може слободно веровати онако како жели? Ова позиција је данас врло честа. Њене присталице воле себе да називају агностицима, али то није у потпуности тачно. За разлику од агностика, који су дуготрајним радом и размишљањем дошли до закључка да је човеку немогуће стећи тачно знање о духовном свету (с којим се иначе и хришћани слажу: Бог у Његовом бићу је неспознатљив), ти људи унапред одбијају да размишљају. „Будући да постоји толико много религија, то значи да нема истине и да нема о чему да се прича“, - њихова је једноставна логика. Свако ко је прочитао Јеванђеље препознаће иза ове логике ироничан осмех Понтија Пилата, који је, завршавајући разговор са Христом, запитао: Шта је истина? - и, не чекајући одговор на своје чисто реторичко питање, окренуо је леђа Спаситељу и отишао да разговара са првосвештеницима и људима који су Га оптужили (Јн.18 : 38). Ако неко почне да чита овај чланак, желећи да се још једном увери да „нема истине“, онда не вреди губи време. А они који су спремни да схвате суштину, чланак би требали прочитати до самог краја. Бог цени слободу човека... Како то разумети? Бог може све. Може да искорени све верске предрасуде и заблуде, али то би значило насиље над људском слободом, занемаривање избора који су неки људи направили. Стварајући човека, Бог га је створио по своме лику и подобију. А ово претпоставља да човек има и слободну вољу. Укинути слободу човека, „програмирати“ га, рецимо, да делује искључиво по својој савести, значило би да од њега више не буде човек, већ неко друго биће. У суштини - претворите се у зомбија. У хорор филмовима зомбији су обично застрашујући и изузетно агресивни. Али уз одређену машту, ништа вас не спречава да замислите изузетно слатког и симпатичног зомбија који се свима смеши, уступа место у градском превозу и уопште је социјално беспрекоран. Али ако је ово понашање резултат „програмирања“, онда имамо посла са биороботом, а не са особом. Човек је ипак у по својој основи - слободан. А бројне религије које исповедају различити људи у различитим деловима света такође су једна од последица човекове слободе. Тачније, слобода помножена - грехом. Какве везе са тим има грех? Први људи, Адам и Ева, живели су у заједници са својим Творцем, кога су могли директно да виде, лицем у лице и са Којим су могли слободно да разговарају. Али ова заједница је уништена, након што је Ева, ступивши у разговор са Сатаном, који се појавио у облику змије, поверовала клевети против Бога и окусила плод са дрвета познавања добра и зла. Прекршивши тако заповест коју је Бог дао, одмах је и Адама учинила саучесником у свом злочину - понудила му забрањено воће, а он није одолео искушењу да постане „попут богова који знају добро и зло“ (Постање 3 : 5), што је древни заводник обећао. Окусивши плод знања, први људи су из личног искуства схватили шта је зло: прекидање везе са Богом, Извором живота и изгнанство у свет, у коме су били подложни законима материје и биолошкој борби за опстанак, у свет међусобног непријатељства, напорног рада и исцрпљујућих болести. У свет у којем ће се сви на крају суочити са неизбежном смрћу. Схватили су да је једино добро које су управо изгубили, вечни живот у јединству са Богом. Отргнувши се од Бога и изгубивши прилику да Га непрестано сагледавају пред собом, почели су постепено да заборављају ко је Он. Слика Божја у њиховим умовима почела је да се мења током година. Људи су почели да замишљају Бога као страшну силу изузетно далеко од њих; затим као човеколико, мада врло моћно Биће које може да воли и помаже, а може да се љути и чак освећује побуњеним створењима. Неко је закључио да богова уопште има много и да могу боравити у камењу, дрвећу, рекама и језерима, у телима животиња, па чак и у скулптурама створеним људском руком. Током времена умрли су људи који су лично познавали Бога и њихови најближи потомци који су слушали приче од њих и сећање на Бога постајало је све тање и све чешће замењивано фантазијама које су могле да поприме најбизарније облике. Тражење Бога у палом свету било је попут слепих људи који покушавају да схвате шта је слон. Осетили су то из различитих углова и изнели различите верзије како ова животиња изгледа. Они који су му додирнули труп рекли су да слон изгледа као огроман удав. Други, ухвативши слонову ногу, уверили су га да је попут дебла дрвета. Други су, осећајући наборе на слоновом стомаку, тврдили да је мекан и нежан. Неки нису имали среће: повредили су их тешке слонове ноге и, умирући, викали да је слон страшно и опасно чудовиште за људе. Али шта је заправо слон, нико од њих није могао да опише. Много тежи задатак за палог човека био је да схвати какав је Бог. На крају крајева, Бог је дух (Јован 4 : 24), и духовно слепи људи увек су у заблуди у својим покушајима да Га објасне. Зар Бог није могао рећи изгубљеним људима где је истина? Управо то је учинио, и то са највећим тактом и љубављу. Није вештачки ставио у људске главе једино истинско знање о Себи (иако је много пута истину објављивао преко пророка - а ко је имао уши да чује, чуо је). Није блокирао све изворе лажних информација. Сам је постао човек и у својој Личности испољио истину. Господ није желео да нас учини жртвама Његове свемоћи. Одлучио је да сам постане Жртва и лично нам покаже излаз из ћорсокака у који смо залутали. Да би то учинио, отишао је у мученичку смрт и васкрсао, а затим заповедио својим ученицима: