Свака грешка није грех ...

„Постоји ли неко ко је живeо на овој земљи и није погрешио? Ко није пао у грех? Јасно да не. Јер смо рођени као лако кварљиви и поводљиви...

Само је Бог ван греха, он је Свет и  непроменљив. Ми људи се мењамо, крећемо се између добра и зла, имамо врлине и страсти, дарове и слабости. Ово је наша стварност... Зато је и било неопходно Божије оваплоћење, према светом Максиму Исповеднику, јер човек сам није могао себе и творевину да приведе Богу. То је учинио Христос. Ујединио је нествореног (Бога) са створеним (човеком и творевином)...

Дакле, читавог свог живота повлачили смо и повлачимо погрешне потезе... Али овде морамо разјаснити нешто важно. Нису све грешке греси. Грешке у нашем животу имају еволуцијску вредност. Односно, учимо кроз грешке. Оне су „њушка“ постојања. Миришемо живот, пратимо га, учимо кроз грешке и неуспехе. То значи да свака грешка није нужно и грех...

Грех није морална, него егзистенцијална и онтолошка категорија. Шта ово значи? Да када грешим, не правим само погрешан избор, што ме може коштати, већ се самоуништавам и поништавам се као биће, као постојање...

Кад грешим:

1. Не живим у складу са својим онтолошким поставкама, на начин на који ме је Бог створио, да бих имао радост и пуноћу живота. Божје заповести, нпр. љубав, опроштај, вера итд.... то нису ауторитарне наредбе већ су то смернице како треба живети. Божје заповести су егзистенцијални приручник, који описује начин живота који води ка радости и пуноћи;

2. Када грешим, кварим мој однос са Богом, са другим и са створеним;

3. Грех у себи садржи одлуку, слободан избор, акцију и кретање. Нису све грешке претпостављене и усмерене на повређивање...

Из наведеног схватамо да свака грешка није грех, али то не значи да не постоје грешке које су такође и  греси. Кажем то зато што многи људи себе и друге људе, због грешке, која је саставни део садашње фазе живота, често криве за грех...

Будимо духовно и теолошки реални. Библија јасно каже да нема човека који ће живети на овом свету, у садашњој фази живота, а који неће згрешити. Чак су и светитељи сагрешили. Али ми због овог не очајавамо, јер као хришћани не верујемо у своје врлине или морал, већ у велику Божију милост. Јер, иако нас греси бацају у пакао, љубав Божија нас, кроз покајање, одводи у Рај.

о.Хараламбос Пападопулос

plibyos.blogspot.com