Твоје от твојих

Стварањем Адама, као првог човека, Бог му је наменио смисао постојања, службу и циљ живота. Његов живот је добио крстообразни смисао, однос и усмереност према Богу и брига и старање о Божијој творевини – свету. Тако, по промислу и милости Божјој, човек постаје свештеник творевине, онај који у себи, кроз себе и са собом, приноси и узноси свет у заједницу Тројичног живота и љубави, дајући тако свету и себи смисао и вечно постојање, јер све узнето Богу је свето и вечно. Као икона и подобије Божије, човек на тај начин добија достојанство као ниједно друго створено биће, постаје биће на граници светова, са немерљивом одговорношћу пред Богом за себе и свет који му је дарован. Човек и свет постају нераскидив део непрестане Литургије, служења, приношења и узношења Богу.

Анафора или Узношење је централни део Литургије, у коме дарови природе – хлеб и вино, кроз предстојатеља литургијске заједнице (епископа или свештеника) бивају узнесени и принесени Богу Оцу, као врхунац и првенац бескрвне жртве Цркве као Тела Христовог, да би Духом Светим постали и били само Тело и Крв Господа Исуса Христа, које примамо у себе као чисто и тајинствено сједињење са Богом. Анафора је космички догађај пројављен кроз помесну и локалну Цркву, јер се сва Црква, све и свако у њој приноси Богу, у живот вечне љубави. Све Божије од Божијих људи се приноси због свега и за све, од Постања до Другог и Славног Христовог доласка. Све узнесено Богу је и спашено од греха и смрти.