Када кукаш, све постаје бескрајно горе...

Хајде да престанемо да плачемо над лешином свога живота. Да оплакујемо сате и године које су прошли и оставили нас са неоправданим одсуством. Није добро освртати се за оним што је прошло...Читам на зиду негде у мрачној улици -"Остави живот који живиш и тражи живот који губиш..."

Јер, „да“, истина је да овај живот има бол, па чак и трагичан и често неоправдан. Јер, „да“ заиста може постојатити на десетине разлога за жаљење, али их има исто толико и за похвалу. Избор је наш.

Христос нам каже: „У овом свету има много невоља, али не бој се, буди храбар јер ја сам победио свет...“. То значи да можемо да се уздигнемо изнад својих рана, да трауму претворимо у чудо.

Али пазите на замку ума. Не треба тражити да траума нестане, већ да је трансформишемо.

Поента није у томе да се пронађе измишљени живот у коме неће бити патње, већ да се обликује сопство које ће, упркос својој патњи, бити у стању да буде захвално за живот који му је дат и да га јасно живи, да не буде одсутно, или у некој  врсти скровишта.

Зато бирајте срећу и лепоту. За ово је потребна пракса, учење, ново програмирање. Треба постати подвижник воље за животом. Будите дисциплиновани у правилима среће.

Не заборавите да, ако по цео дан причате о својој патњи, ако свуда видите проблеме, ако се осећате жртвом, ваша бол ће се невероватно повећати и, што је најважније, пакао ће бити све дубљи и дубљи јер ћете га копати својим соственим рукама.

о.Пападопулос

facebook.com/p.libyos