Шта Свето писмо и Свети оци говоре о враџбинама и магијским праксама?

Свето писмо, и Стари и Нови завет, јасно говори о осуди вештичарења и свих облика враџбина и магијских пракси. У Старом завету Бог упозорава свој народ:

„Нека се не нађе код тебе онај који би проводио сина свога или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни гатар, ни бајач, ни онај који се обраћа за савет онима који призивају духове, ни враџбинац, ни онај који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадости тера Господ Бог твој те народе испред тебе.“ (Пета књига Мојсијева 18, 10–12)

Свети апостол Павле наводи враџбине које човека одвајају од Царства Небеског

Слично томе, у Новом завету, Свети апостол Павле наводи враџбине (грчки: фармaкеја – pharmakeia) међу „делима тела“ која човека одвајају од Царства Божијег:

„А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, зависти, гневови, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности и слично овима; за која вам унапред казујем, као што сам и пре казао, да они који тако чине неће наследити Царства Божијег.“
(Галатима 5, 19–21)

Дела апостолска такође сведоче о одбацивању магије од стране прве хришћанске заједнице у Ефесу, где су нови верници јавно спалили своје књиге о враџбинама:

„А многи од оних који чињаху чини донесоше књиге своје и спалише их пред свима; и прорачунаше цену њихову и нађоше да беше педесет хиљада сребрника. Тако силно растијаше и утврђиваше се реч Господња.“
(Дела апостолска 19, 19–20)

Свети оци о вештичарењу и окултним праксама

Рани оци Цркве били су једнако одлучни у осуди окултних пракси. Њихови списи показују да су сваки покушај призивања духовних сила мимо Бога сматрали побуном против Творца.

Свети оци су учили да је вештичарење облик идолопоклонства, духовне преваре и удаљавања човека од Бога. Свети Василије Велики у својим канонима чак изједначава коришћење магијских пракси са одрицањем од Господа и захтева покајање оних који су се у њих уплели.

Свети Василије Велики

Канон 65:

„Они који прибегавају гатарима, или примају у своје домове оне који им, по обичају незнабожаца, откривају неке ствари, или се обраћају врачарима и гатарима, подлежу правилу шестогодишњег одлучења од причешћа, као они који су се одрекли Господа, јер су следили идолопоклонство и сујеверје.“

Канон 83:

„Хришћанин не сме бити маг, ни бајач, ни астролог, ни врачар, нити сме правити амајлије; ако то чини, нека буде одлучен.“

Свети Јован Златоусти

Беседа 8 на Дела апостолска (о Делима 19, 19):

„Не чудите се што су врачари свуда одсечени. Јер је то ђаволска вештина и изум ђавола, створен да људе удаљи од Бога. То је дело непријатеља Божијег и сам Бог га је забранио.“

Свети Иполит Римски

Апостолско предање, 36:

„Ако је неки епископ, свештеник или ђакон, или било ко од клира, маг, бајач или астролог, нека престане са тим или нека буде свргнут; ако је мирјанин, нека буде одлучен од Цркве.“

Свети Кипријан Картагински

Посланица 1:

„Онај који користи предсказања, гатања или било коју врсту магијских вештина, нека зна да није хришћанин, већ поклоник ђавола.“

Свети Григорије Богослов

Беседа 39, О Светим светлостима:

„Нека се нико од вас не нађе као врачар, маг или онај који се саветује са злим духовима, јер су све то изуми ђавола и воде у пропаст.“

Ови цитати показују јасан и доследан став Цркве према вештичарењу, магији и сродним праксама. Свети оци су их увек сматрали неспојивим са хришћанском вером, називајући их идолопоклоничким, демонским и духовно опасним.

Али зашто је Црква имала такав став?

Теолошки разлози одбацивања вештичарења

У својој суштини, вештичарење представља покушај заобилажења Божијег духовног поретка кроз манипулисање духовним стварностима, стицање тајног знања или утицај на људе и догађаје путем ритуала, чини и призивања духовних сила.

Православна Црква учи да сва истинска духовна моћ, мудрост, исцељење и преображај долазе једино од Бога. Он нам своју благодат дарује кроз Духа Светога у животу Цркве и њеним светим тајнама.

Вештичарење нуди лажну духовност, обећавајући исцељење, моћ и знање кроз магијске начине, уместо кроз Христа и Његову Цркву.

Вештичарење је чин гордости и непослушности

У основи вештичарења налази се одбијање смиреног поверења у Бога. Човек који се бави магијом најчешће то чини из жеље да контролише, предвиди или промени стварност према сопственој вољи.

То је потпуно супротно хришћанском позиву на предавање Божијој вољи, јер човек покушава да сам преузме контролу над стварима које припадају Богу.

Црква, насупрот томе, учи човека да се смирено повери Господу и прихвати све што долази као нешто што Бог може употребити за његово духовно узрастање и спасење.

Вештичарење отвара врата демонском утицају

Човекова духовна борба није само против видљивог света, већ и против невидљивих сила:

„Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју.“
(Ефесцима 6, 12)

Православно предање учи да је духовни свет стварност и да постоји стална борба између добра и зла.

Зато је црквена традиција богата молитвама заштите, молитвама за исцељење, егзорцизмима и благословима. Кроз живот Цркве верници се сједињују са Христом, примају благодат Светога Духа и штите се од замки злога.

Свети оци су непрестано упозоравали да тражење духовне моћи или знања изван Бога човека излаже духовној обмани и демонском утицају.

Вештичарење је идолопоклонство и сујеверје

Вештичарење често приписује моћ створеним стварима – предметима, речима, ритуалима или симболима – уместо њиховом Творцу.

Црква то сматра обликом идолопоклонства и одбацује све облике сујеверја, позивајући човека на жив и лични однос са Светом Тројицом.

Исцељење и повратак Христу кроз Цркву

За оне који су се бавили вештичарењем, Црква нуди пут покајања, исповести и духовног исцељења.

У православном хришћанству покајање није казна, већ обнова човека. Кроз признање својих грехова и сарадњу са Божијом благодаћу, човек може да се врати Христу и поново успостави заједницу са Њим и Његовом Црквом.

Они који су се уплели у окултне праксе могу потражити савет православног свештеника, који може пружити духовно руковођење, молитвену подршку и помоћ у повратку истинској вери.

Православна Црква одбацује вештичарење јер оно противречи основним истинама хришћанске вере.

Вештичарење, у свим својим облицима, представља лажну духовност која човека удаљава од Христа и Његовог пута. Православни хришћанин је позван да одбаци такве праксе и да тражи благодат, мудрост и исцељење који долазе једино кроз живи однос са Богом и живот у Цркви.

У Христу човек проналази оно за чим његово срце истински трага: мир, снагу и испуњење најдубљих духовних потреба