Хлађење захвалности

Осећање захвалности је важно социјално осећање јер изражавањем захвалности једна особа показује да веома цени солидарност коју је са њом исказала нека друга особа. Изражавањем захвалности се награђује туђа доброта.

Када неко другоме нешто учини зато што очекује нешто за узврат, у питању је пословна трансакција у којој обе стране размењују неку корист.

Међутим, када неко некоме другом учини нешто, не тражећи било шта за узврат, тада он показује своју доброту и пријатељски однос према другоме.

Такви чинови доброте и пријатељски односи, које треба разликовати од пријатељства, јесу оно што чини мрежу солидарности неке групе или заједнице.

По правилу захвалност осећа особа која је примила услугу или поклон које цени, када друга страна ништа не очекује за узврат.

Етимолошки гледано, реч „за-хвалност” настала од „хвала за”. Главни облик изражавања захвалности је њено исказивање речима, али и даривање одређеним поклонима или пружањем услуга које други није очекивао.

Многи људи не разликују добро захвалност од дуговања, тако да сматрају да ако им је неко нешто добро учинио онда они морају да тој особи на неки начин узврате како јој не би остали дужни.

Како би избегли ситуацију да им други тражи нешто што им датог тренутка не одговара да му дају, они под маском изражавања захвалности у ствари „изједначавају” и сравњују „рачун” са другом страном.

Таквом реакцијом туђе добро дело претварају у пословну трансакцију размене користи.

Веома је занимљиво осећање захвалности посматрати у временској димензији. Када неко нешто тражи од другога да му нешто учини, осећање захвалности је највише изражено пре него примања услуге.

Оно је такође високо изражено непосредно након што је особа добила услугу, али како даље време пролази, тако се доживљај захвалности полако губи, све док не нестане и уместо осећања остане само знање или сећање да је услуга добијена.

У зависности од карактера особе и то сећање може да буде потиснуто и заборављено. Овај процес називамо „хлађење захвалности”.

Како нас емоције покрећу, мотивишу на одређену радњу, тако се са проласком времена губи мотив да се изрази захвалност.

Ако је у питању неки вредни поклон који је особа намеравала да уручи другоме непосредно после примљене услуге, са протоком времена он јој се чини непропорционално вреднији у односу на услугу коју је примила.

Зато особа која је непосредно након примљене услуге из снажне захвалности нешто обећала, може себе касније да доживљава жртвом своје исхитрене изјаве и да почене да избегава особу којој је раније била захвална.

Када особа која је некоме учинила услугу и која осим захвалности и потврде пријатељског односа ништа друго не жели, примети да се други „охладио”, она може себе да доживи жртвом пружања услуге.

Зато не треба одлагати изражавање захвалности

Зоран Миливојевић

politika .rs