Тумачење Јеванђеља по Луки (16; 1-9)

1 А ученицима својијем говораше: бијаше један човјек богат који имаше пристава, и тога облагаше код њега да му просипа имање,
2 И дозвавши га рече му: шта ово ја чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу: јер више не можеш кућом управљати.
3 А пристав од куће рече у себи: шта ћу чинити? Господар мој узима од мене управљање куће: копати не могу, просити стидим се.
4 Знам шта ћу чинити да би ме примили у куће своје кад ми се одузме управљање куће.
5 И дозвавши редом дужнике господара својега рече првоме: колико си дужан господару мојему?
6 А он рече: сто ока уља. И рече му: узми писмо своје и сједи брзо те напиши педесет.
7 А потом рече другоме: а ти колико си дужан? А он рече: сто ока пшенице. И рече му: узми писмо своје и напиши осамдесет.
8 И похвали господар невјернога пристава што мудро учини; јер су синови овога вијека мудрији од синова видјела у својему нараштају.
9 И ја вама кажем: начините себи пријатеље неправеднијем богатством, да би вас кад осиромашите примили у вјечне куће.

Свака парабола објашњава суштину неке теме на прикривен и фигуративан начин, али није у свему слична теми за чије је објашњење узета. Стога, не треба детаљно објашњавати све делове параболе, већ, употребивши тему колико је то могуће прикладније, остале делове треба занемарити, јер су додати ради потпуности параболе, а немају никакву кореспонденцију са темом. То је неопходно и код предложене параболе. Јер ако се посветимо детаљном објашњавању свега, ко је управник, ко га је поставио за управника, ко га је дојавио, ко су дужници, зашто један дугује уље, а други пшеницу, зашто се каже да су дуговали по стотину, и ако све остало уопште испитујемо са претераном радозналошћу, онда ћемо учинити говор нејасним, и, приморани тешкоћама, можда чак доћи и до смешних објашњења. Стога, треба да користимо садашњу параболу колико год је то могуће.
Дозволите ми да мало објасним. Господ жели овде да нас научи да добро управљамо богатством које нам је поверено. И, прво, учимо да нисмо господари имовине, јер немамо ништа своје, већ да смо управници туђе, коју нам је Господар поверио да бисмо добро управљали имовином и како Он заповеда.
Тада учимо да, ако не поступамо у управљању богатством по Господарјевој промисли, већ расипамо оно што нам је поверено по сопственој жељи, онда смо такви управници који су осуђени. Јер је воља Господара таква да оно што нам је поверено користимо за потребе наших саслужитеља, а не за своја задовољства. Али када смо осуђени и будемо отпуштени од управљања имовином, то јест, ишчупани из овог живота, када будемо полагали рачун о свом управљању након нашег живота овде, онда прекасно схватамо шта морамо да чинимо, и „ стичемо себи пријатеље са неправедним богатством “. „Неправедно“ је „богатство“ које нам је Господ поверио да користимо за потребе наше браће и саслужитеља, а ми га задржавамо за себе. Али прекасно ћемо осетити куда треба да се окренемо, и да тог дана не можемо ни да радимо, јер тада није време за рад, нити да тражимо милостињу, јер је то неприлично, пошто су девице које су тражиле (милостињу) назване безумнима ( Мт. 25:8 ). Шта преостаје да се уради? Да поделимо ову имовину са браћом, тако да када одемо одавде, то јест, преселимо се из овог живота, сиромашни „приме нас у вечна боравишта “. Јер, сиромашни у Христу су одређени као део вечних боравишта, у која се примају они који су овде показали љубав кроз расподелу богатства, иако је ово, као припадајуће Господу, прво морало бити расподељено сиромашнима. Они су дужници, према ономе што је речено: „Он је милостив, целог дана и даје у зајам“ ( Пс. 37:26 ), и на другом месту: „Ко је добар према сиромашнима, Господу позајмљује“ ( Посл. 19:17 ). Дакле, било је потребно прво све расподелити овим добрим дужницима, који плаћају стоструко. Међутим, када се покажемо као неверни управници, неправедно задржавајући за себе оно што је било намењено другима, не смемо заувек остати у овој нечовечности, већ морамо поделити сиромашнима, како би нас они примили у вечна обитавалишта.
Када ову причу објаснимо на овај начин, у објашњењу неће бити ничег сувишног, нити софистицираног, нити прорицатељског. Међутим, израз „синови овога века су мудрији“ и даље, изгледа, значи нешто друго, и није тешко разумети нити чудно. „Синови овога века“ су они који измишљају све на земљи што је корисно за њих, а „синови светлости“ су они који из љубави према Богу дају духовно богатство другима. Дакле, овде се каже да људи који су постављени за управнике људске имовине покушавају на сваки начин да имају утеху након што се повуку са управљања, али синови светлости, који су постављени, односно који примају управљање духовном имовином на поверење, уопште не размишљају о томе да ће после овога добити корист за себе. Дакле, „синови овога века“ су они којима је поверено управљање људским пословима и који „на свој начин “, односно у овом животу, мудро воде своје послове, а синови светлости су они који су прихватили имање како би њиме управљали на богоугодан начин.
Дакле, када управљамо људском имовином, мудро водимо своје послове и трудимо се да имамо неко уточиште у животу чак и када смо удаљени од овог управљања. Али када управљамо имовином по вољи Божјој, као да нам није стало да по одласку из овог живота не паднемо под одговорност за управљање и да не останемо без икакве утехе. Зато се називамо безумнима, јер не размишљамо о томе шта ће нам бити корисно после овога. Него хајде да стекнемо пријатеље за себе у сиромашнима, користећи на њима неправедно богатство које нам је Бог дао као оружје праведности, али које смо ми сачували за своју корист и стога га претворили у неправедност. Ако се богатство, стечено на праведан начин, када се њиме лоше управља и не дели се сиромашнима, сматра неправедним и мамоном, онда је тим пре неправедно богатство више неправедно. Стецимо, дакле, пријатеље за себе на овај последњи начин, тако да када умремо и напустимо овај живот, или у другом случају постанемо малодушни од осуде, „они... ће нас тамо примити у вечна пребивалишта “ .

св. Теофилакт охридски

azbyka.ru