Што сам старији све више сам сигуран да је за живот најважнија реч - захвалност.
Ко уме да буде захвалан и за мало, ни мука му не пада превише тешко.
Они који су и у искушењима захвални - мудраци су. Мало је мудраца.
Али сви имају прилике да кад им се догоди нешто лепо буду захвални.
Не могу сви бити аскете и мудраци али сви могу чувати у срцу захвалност у свакодневним тренуцима мира.
Захвалност Богу, захвалност људима.
Незахвални се много муче, захвални имају мир.
Бити захвалан не значи бити тупаво анестезиран и ништа у животу не мењати, одустати од обавезе да дарове које си добио искористиш и умножиш на добро своје и добро оних око тебе. Захвалност за дарове које си од Бога добио је непроцењиво важна.
Захвалност не значи склањати поглед од неправде. Али шта год радио и за шта се год борио, не смеш из срца изгубити захвалност јер ће ти дела бити лоша и њихови плодови опори.
Лакше је осећати захвалност кад изађеш из града где те све збуњује рационалном организованошћу и наћи се без ограде у Божијој творевини. Али ако би човек могао да замисли потпуну самоћу и пустош око себе, може да нађе место у свом срцу захвалности за свако Божије створење које у градској гужви сретне.
Сусрет је срећа. Повезаност је снага.
А и кад повезаност шкрипи, а сусрети не изгледају као срећа, увек је могуће наћи захвалност за могућност коју нам је Бог отворио.
Учествовати у Служби захвалности, Евхаристији, Светој Литургији прави је начин да се захвалност не заборави.
facebook.com/o.nenad.ilic