Сваки страх са којим се суочиш се смањује а ти растеш…

Колико сам се само бојао свега новог што ме чека у основној школи…али сам остао довољно дуго ту да стекнем друга…
Колико сам се само бојао да шутнем на кош у одсудним тренуцима када се утакмица ломи…али сам толико пута промашио…да сам схватио да је то само део спорта…па онда толико тренирао да је понекад та лопта и улазила…
Колико сам се само бојао да приђем некој девојци…али сам довољно пута то на најтрапавији начин који можете да замислите покушао…да је једној било досадно и овулирала је тај дан и био сам баш њен тип…па сам схватио да ни ја нисам најгори…а после сам само понављао исте глупе форе…које увек упале…ако сте добра прилика…на чему сам исто беспоштедно и дуго радио…схвативши да је потпуно небитно шта ћете некоме рећи када прилазите ако имате у себи баш пуно тога што је јако допадљиво…
Колико сам се само бојао пријемног на медицини…али сам га спремао годину дана…толико да сам ненамерно запамтио напамет решења оних проклетих задатака из хемије…и сећам се тачно тог тренутка на пријемном када сам схватио да ћу ипак уписати…
Колико сам се само бојао испита на факултету…али сам толико упорно излазио на њих…и борио се са тремом…да сам схватио да ћу у једном тренутку ипак пропричати…ако сам довољно учио…и да ће странице само почети да ми се отварају пред очима…
Колико сам се само бојао на својим првим сеансама…али сам се довољно дуго седео у тој фотељи док ми мозак није прорадио…и док нисам схватио да сам ја у том тренутку специјализант психијатрије тек неку годину…а Владимир Ђурић – Човек ето већ тридедетак…и да психијатар увек лечи својом личношћу па тек онда знањем…и онда је чаролија отпочела…
Колико сам се само бојао држања предавања…док нисам довољно дуго времена стајао пред свим тим људима…док нисам схватио да је најважније научити напамет првих пет минута приче…и бити лепо обучен… ???? …док ми мозак не проради…и док не почнем да причам као да сам са пријатељима…политички некоректно…скоковито…врцаво и духовито…
Колико сам се само бојао систематских…док нисам схватио да не постоји начин да се мање бојим…но да на њих идем…и да је неупоредиво боље стрепети једном годишње уместо целе године…
Колико још само страхова имам…
И колико је…можда и понајвише…на мој живот утицало правило да сваки страх коме се суочиш да би добио неку важну и битну Животну Вредност…он се смањи…а ти порастеш…
И да је само поента довољно дуго остати ту…бити упоран…и трудити се…да видиш да можеш…и да ће све бити добро…
Да се вреди трудити…бојати…и борити…све док не осетиш један од налепших осећаја у универзуму…кад страх попусти…а ти помислиш…човече…па можеш ти ово…браво ти га Ђурићу…ниси ти тако лош…
Каква је то само Магија…
И колико смо само моћни…
Храброст уосталом никад није ни била одсуство страха…
Већ Плашт којим се оргнеш док се пробијаш ка својом Сновима…
Ма колико пљуштало…
И некако је сурово поштено да не може да се купи…и добије на поклон…већ само стекне…упорним ходом напред и пробијањем кроз недаће док се јако бојимо…све док једном страх не престане…а ми победимо…
Па покушајте и ви…
И даље не знам лакши начин…иако је понекад заиста претешко…да се дође до доброг живота…
А онда се све вишеструко исплати…
И лако је онда уживати у ловорикама…
Но знате већ…
И срећа прати храбре…
И даље не знам бољи…важнији и делотворнији Манир за усрећивање од Храбрости…
Необично ме радује чињеница да уколико успемо да постанемо храбри…лако ће нам бити да будемо срећни…
Како је то само лепо…
Па срећно нам свима било…
У свим борбама које нам предстоје…

drvladimirdjuric.rs