О животним проблемима и честом причешћивању

Млад свет, који долази редовно у цркву, а који није ступио у брак и нема породицу налази се пред многим проблемима: школовања, запошљавања, беспарице, неразумевањау породици, сукоба са родитељима. Желе да ступе у брак, али имају страх од тога где живети и како. Ти млади желе даим будући супружници буду верујући, као што су и они. У том смислу, када некога упознају у цркви решили су тај један проблем па се даље усклађују. У свему томе долази и до разних психолошких обољења, слабости, неуроза. Неко се обрати и психологу и психијатру, за шта ми немамо ништа против. Али наш савет, нас свештеника, увек је један те исти, по нашем убеђењу, најбољи и најдубљи да се човек обрати Господу са најискренијом молитвом и истинским покајањем, честом исповести и честим примањем Светог Причешћа. То је оно што је дивно, то је оно што је спасоносно, као што је Господ рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живота у себи.“ Хвала Богу, тај млади свет то увек и чини. Ја немам много свештеничких дужности, јер ова наша црква нема парохију, па је моја главна дужност да вршим исповед. И нема дана да нема бар неколико људи које исповедам.

Има подоста њих који редовно долазе и тако сам ја упознао њих и они мене. Понекад када човек почне да говори о својим слабостима мисли да је то пропаст, да је то крај. Ја обично тада кажем: „Немој тако, све што се да исправити, није страшно“. А готово све се да исправити. А понекад када се људи боје, плаше, како да се често причешћују. Па мисле за себе грешан сам, недостојан. Ја им кажем да нисмо никада достојни. Па кад би тако гледали, (да будемо достојни) а заиста нисмо никада достојни, онда, гледајући на нашу недостојност, то значи да никада не треба да се причестимо. Али, упркос томе што смо недостојни, молимо се, принесимо Господу плодове покајања, па ће нас Господ умудрити и охрабрити па да колико толико постанемо достојни Светога Причешћа. Јер Господ није дошао због праведника него због грешника. А ми грешници смо већина Божија. 

о. Дејан Дејановић