Када будеш на сигурном, слободно копај по прошлости колико год желиш…

„Замисли да се налазиш у јами. У рупи. Великој јами. И замисли да ниси сигуран како си се уопште нашао у њој…

Дакле, налазиш се у тој јами и хладно ти је. Веома хладно. Ледено. А око тебе се полако, са свих страна, шири мрак.

Ти си у јами, го. Мокар од влаге из земље. Сам. Уплашен.

Вичеш у помоћ, али нико се не одазива.

И као да све то није довољно, чујеш и завијање шакала који су те намирисали и приближавају ти се.

Шта радиш?

Имаш три могућности…

Или прихваташ своју судбину без борбе и једноставно чекаш да умреш, било од хладноће, било од зуба дивљих звери.

Или седиш и губиш време покушавајући да схватиш како си се нашао у тој јами.

Или се бориш из све снаге, свим средствима која имаш на располагању, користиш све што ти је доступно, крвариш ако је потребно, само да би изашао из јаме. А онда трчиш свом снагом, што даље можеш.

Не окрећеш се назад, не застајкујеш, не стајеш.

Осим ако ти се негде нога није заглавила… Осим ако те нешто вуче уназад. У том случају, чим се ослободиш онога што те спутава, настављаш да трчиш, само напред.

Све док не пронађеш кућу. Склониште.

Да пронађеш кућу, уђеш унутра, затвориш врата за собом и закључаш их. Да наложиш ватру у камину, истушираш се, обучеш топлу и чисту одећу и седнеш поред ватре, уз топли напитак и мало топле хране, коначно уживајући у сигурности свог дома…

И тек тада, и само тада, када коначно будеш на сигурном, када умакнеш и хладноћи, и мраку, и дивљим зверима, ако будеш желео, седи и покушај да откријеш како си упао у јаму.

Тада, када коначно будеш на сигурном, слободно копај по прошлости колико год желиш…

Иако сам готово сигуран да ти тада више неће бити потребно да то чиниш…“

Психолог Елефтериадис Елефтериос