Да ли Бог жели да Га се плашимо?

Бог заповеда да Га се бојимо, а апостол Јован каже да савршена љубав изгони страх! Како је могуће да се човек истовремено боји Бога и да Га воли? Свети Оци откривају парадокс хришћанског живота: што више човек воли Бога, све мање се плаши Његове казне, али све више страхује да не изгуби Његову љубав.

Страх Божији једна је од најчешће помињаних тема у Светом Писму и делима Светих Отаца. Свето Писмо каже: „Страх је Господњи почетак мудрости“, али истовремено апостол Јован пише да савршена љубав изгони страх. Како разумети ове речи? Да ли Бог жели да Му прилазимо са страхом од казне или да Га волимо као Оца? Одговор Светих Отаца открива да страх Божији није увек исти и да човек, ходећи путем вере, може да пређе од страха који га удаљава од греха ка љубави која га сједињује са Богом.

Од страха од казне до љубави према Богу

„Страх је Господњи почетак мудрости“ (Прич. 1, 7). Ове речи не значе да човек треба да живи у сталној стрепњи, као да Бог чека његов погрешан корак да би га казнио. Оне нас подсећају да духовни живот почиње онда када човек озбиљно схвати да његови поступци имају последице, да грех рањава душу и да се пред Богом не може живети немарно. Тај почетни страх може да га заустави када крене путем зла и подстакне га да тражи покајање.

Свети Доротеј Гаски у својим Поукама о духовном животу објашњава да постоје различити ступњеви страха Божијег. Човек у почетку избегава грех из страха од казне. То је почетак духовног пута, али није његов циљ. Када духовно сазрева, човек почиње да чини добро очекујући награду од Бога, а затим долази до стања у коме служи Богу из љубави, као син који воли свога оца.

Ово духовно напредовање Свети Доротеј објашњава сликом роба, најамника и сина, ослањајући се на учење Светог Василија Великог. Роб се уздржава од преступа из страха од казне, најамник очекује награду за свој труд, а син испуњава очеву вољу зато што га воли. Слично је и у нашем односу према Богу. Човек може да се уздржава од греха само зато што се плаши последица, али може и да га избегава зато што не жели да ожалости Онога кога воли.

Зато је важно да се не зауставимо на првом ступњу. Страх од казне може човека да покрене на покајање, али љубав треба да постане главни покретач његовог живота. Када неко престане да чини зло само зато што се плаши казне и почне да га одбацује зато што не жели да се удаљи од Бога, у њему се дешава дубока промена.

Ту разумемо и речи апостола Јована: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер у страху има мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави“ (1. Јн. 4, 18). Апостол не говори да човек треба да изгуби страх Божији, него да љубав изгони страх који мучи душу и држи је у стрепњи од казне. Што више човек упознаје Божију љубав, то мање доживљава Бога као претњу, а све више као Оца коме може да приђе са поверењем.

Свети Антоније Велики у Изрекама пустињских отаца изражава ову промену једноставним речима: „Више се не бојим Бога, него Га волим, јер љубав изгони страх.“ Ове речи не позивају на немар према греху, већ показују докле човек треба да стигне на свом духовном путу. Љубав не чини грех мање озбиљним, него човеку даје дубљи разлог да га се клони.

Страх да не изгубимо заједницу са Богом

Постоји, међутим, и страх који не нестаје са духовним сазревањем, већ постаје чистији и дубљи. То је страх да не изгубимо заједницу са Богом, да не ожалостимо Његову љубав и да својим поступцима не затворимо срце пред Њим. Такав страх не рађа очајање, него будност, смирење и жељу да се остане веран Богу.

Свети Доротеј Гаски учи да почетни страх, који произлази из бојазни од казне, временом бива преображен савршеним страхом, који се рађа из љубави. Када човек заволи Бога, он више не жели да се клони греха само због онога што би га могло снаћи. Грех му постаје тежак и зато што нарушава однос љубави са Богом.

Као што човек који истински воли некога не жели да га повреди, тако и хришћанин учи да се клони греха јер не жели да ожалости Господа.

Ова мисао помаже нам да разумемо зашто страх Божији и љубав нису супротности. Супротност љубави није сваки страх, него онај страх који човека држи у мучењу и безнађу. Страх Божији који произлази из љубави чува човека од самоуверености и немара, али га не лишава наде у Божију милост.

Свети Исак Сирин Божију милост описује сликом која нам помаже да разумемо колико је она већа од наших падова: „Као шака песка бачена у велико море, такви су греси сваког тела у поређењу са Божијим промислом и Божијом милошћу.“ Ова мисао не значи да је грех безначајан или да покајање није потребно. Она нас подсећа да Божија милост превазилази наше грехе и да човек не треба да очајава ако се искрено каје и враћа Богу.

У једној духовној причи говори се о старцу-монаху који је имао тако просту и детињу веру да се у молитви обраћао Богу као што човек разговара са ближњим. Једном му је дошао човек који је дуго носио тежак терет једног греха из младости.

Када Бог заборави наше грехе

– Оче, када будеш разговарао са Богом, можеш ли да Га нешто питаш за мене?
– Могу. А шта да Га питам?
– У младости сам починио страшан грех. Питај Га који сам грех учинио.
– Добро, питаћу Га.
После неког времена човек се вратио старцу.
– Оче, јеси ли заборавио моју молбу?
– Нисам.
– Јеси ли питао Бога?
– Јесам.
– И шта је одговорио?
– Рекао је да је заборавио твој грех.
– Заборавио?!
– Да. А зашто се чудиш? Јеси ли се покајао за тај грех?
– Јесам.
– Ето, Бог је заборавио твој грех и више га се неће сећати.

Ова прича преноси утешну поруку о Божијем опраштању. Она није доказ да Бог дословно заборавља, као што човек заборавља неки догађај, већ сликовито говори о томе да Бог не држи пред човеком његов опроштени грех. У пророку Исаији читамо Божије обећање: „Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег“ (Ис. 1, 18). А у књизи пророка Јеремије Господ каже: „Јер ћу им опростити безакоња њихова, и греха њихових неће више помињати“ (Јер. 31, 34).

Зато страх Божији никада не треба да постане разлог за очајање. Бог је праведни Судија, али је и милостиви Отац који позива човека на покајање. Он не одобрава грех, али не одбацује онога ко се искрено каје и тражи Његову милост.

Када човек почне да схвата Божију љубав, страх од казне постепено уступа место страху да не повреди љубав која му је дарована. Тај страх не одваја човека од Бога, него га чува близу Њега. Он не рађа очајање, већ благодарност, смирење и жељу за променом.

На крају, питање није да ли треба да се бојимо Бога или да Га волимо. Питање је какав је наш страх и куда нас он води. Ако нас страх затвара у мучење и безнађе, потребно је да упознамо дубину Божије милости. Ако нас љубав чини немарним према греху, потребно је да се научимо страху Божијем који чува срце. Зрелост хришћанског живота огледа се у томе да човек, волећи Бога, не жели да се удаљи од Њега, него да Му све више приноси свој живот.

Фондација Пријатељ Божији