Коме је најлакше помоћи?

У свом кратком, надасве искреном обраћању о. Нектарије Морозов говори о, да тако кажем, идеалној особи за духовни и душевни (психолошки) рад на себи. Јако лепо је описао особине личности која заиста искрено жели да се измени. Да буде још овде на земљи срећна и испуњена. У миру са собом, људима и Богом.

*

Из искуства – пастирског, психолошких саветовања и просто људског.

Током времена веома добро, изузетно јасно почињеш да схваташ коме је најлакше помоћи: особи која се из свих сила труди да помогне себи самој. И није важно о чему се говори – да ли о духовном животу, о превазилажењу страха или неке кризе, о решавању компликоване финансијске или правне ситуације. Овај принцип је једнако применљив на све случајеве, без изузетка.

И више од тога: он „ради“ не само онда када се говори о помоћи човеку. У још већој мери је он актуелан за наше односе са Богом.

Да. Јер ми можемо да не радимо ништа (на томе) да нас Господ спаси и уведе у вечни живот са Њим. Можемо активно да се супротстављамо Његовом стремљењу да нам дарује најбољи удео.

А можемо… Можемо и свим снагама да Му у том стремљењу помажемо.

И уверен сам, да је истински срећна особа која живи аутентичним животом – пре свега човек који још налазећи се овде, на земљи, на тај начин „помаже“ Господу.

Помаже Њему да помогне нама.

*

Веома сам захвалан људима са којима радимо заједно… на њиховим проблемима.

Акценат је овде на речи „заједно“.

Јер решити психолошки проблем за човека без његовог учешћа, тим пре, уз његово активно супротстављање је крајње… проблематично. А у сарадњи и заједничком труду се овај циљ достиже релативно лако. И овакав труд и сарадња носе надахњујући и подржавајући карактер – и за самог човека и за стручно лице коме се човек обратио.

Како је то дивно, када особа не одлаже читање препоручене (и неопходне) књиге на „касније“, већ је чита одмах и користи се оним што је у књизи корисно!

Када испуњава „домаће задатке“, примењује у пракси све о чему се говорило на сеанси.

Не почиње сусрет са питањима која је већ постављао и на која је не једном слушао одговор.

Сваки дан се одлучује да опет и опет чини оно што му се још увек чини тешким, а што му је раније изгледало немогућим у принципу.

Иде у сусрет свом страху и убеђује се опет и опет у његовој илузорности, привиду и недоследности.

Не боји се да упознаје себе, своје вредности, жеље и стремљења.

Ради са уверењима и ставовима које је навикао да ћутке прихвата као истините, анализира их, разматра и одриче се оних које препознаје као лажне.

Исправљајући и коригујући оне у којима постоји део истине.

Како је заправо добро, када све то постоји!

И то је заправо оно за шта желим да захвалим.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић