Олуја ће сигурно проћи, јер наш Господ је једини који може да је смири

Свима је познато лепо поређење Цркве са бродом који плови олујним водама у сигурно уточиште спасења. Можете бити спашени само на овом броду. Никакви чамци не могу да издрже олује и невреме.

А сада замислите да један од путника током јаког невремена почне да виче: „Не свиђа нам се овај брод! Он није праве боје! Нисмо задовољни члановима посаде!“ А онда ће захтевати да им дају лични чамац како би одмах напустили поуздани брод и предали се олујном и немилосрдном мору, које ће их одмах прогутати. Није ли то луда слика? На исти начин непромишљени људи који сада позивају да напусте наш спасоносни брод-Цркву, изгледају луди у очима Господњим.

Да, крв се сада пролива на нашој земљи. Ситуација изгледа критична. Емоције бујају. Али иако се сада све емоције могу разумети, то уопште не значи да морате да доносите одлуке под утицајем ових емоција.

Осврнимо се на вишевековну историју Хришћанске Цркве – колико се разних страшних догађаја, ратова, устанака, крвопролића, епидемија, природних катастрофа догодило за ово време. И у било ком од ових периода људи су били подложни страху, ужасу и трепету. Али да ли су се могли спасити напуштањем Цркве? Не, не у овом временском животу, већ у правом животу, вечном животу.

Тако и сада, више него икада, свештенство мора да буде уз свој народ, да са њим дели све његове невоље, туге и трагедије. Да помаже, теши и води. Али бити са народом не значи бити вођен тренутним емоцијама. Помагати не значи делити панику, тешити не значи распиривати ватру мржње, водити не значи политизовати.

Драги оци и браћо, управо сада морамо бити ослонац људима и зато је потребно да се што више суздржавамо и да се увек сећамо своје свештеничке заклетве. И свакако треба да одагнамо све мисли о напуштању Цркве, нашег спасоносног брода. Олуја ће сигурно проћи, јер наш Господ једини може да је смири, али разбијене даске чамаца поломљених олујом више се не могу прикупити. И Црква ће постојати заувек.

pravlife.org