Завист је намерно зло које не заслужује опроштај
Нема ничег горег од зависти. Онај ко завиди, желећи да погуби другог, (духовно) погубљује самог себе. Очи завидникове су помрачене од жалости. Завидник живи у непрестаној смрти, све људе сматра својим непријатељима, чак и оне који га ни на који начин нису увредили. Он чак тугује
када други указују част Богу, а радује се ономе чему се радује ђаво.
Неко је стекао поштовање код људи? Не завиди му, јер то није (истинска) част. Неко је поштован пред Богом? Потруди се да му постанеш сличан. Али, ти то не желиш! Зашто онда, уз то, још и погубљујеш себе? Зашто одбацујеш и оно што имаш?
Ниси у стању да се угледаш на њега и да учиниш ишта добро? Зашто онда чиниш зло? Ако не можеш да му будеш сличан по труду, онда си, у крајњем случају, дужан да се макар радујеш
заједно са њим, да би добио духовну корист из тог заједничког радовања. Јер често је довољна и само намера да би човек примио велико добро (од Бога).
Пророк Језекија вели да су Моавићани били кажњени јер су се радовали несрећи Израиљаца (Јез. 35, 12). А било је и оних који су се спасли зато што су се жалостили због туђих невоља. Ако они који тугују због туђих невоља имају неку утеху, онда много већу утеху имају они који се радују туђим почастима.
Ако смо дужни да састрадавамо онима који трпе Божију казну, тим пре не треба да завидимо онима којима се указује част.
Завист је љута звер, звер нечиста, зло намерно које не заслужује опроштај, порок за који нема оправдања, узрок и мајка свих зала.
Свети Јован Златоусти
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
