"Или који је међу вама човјек у кога ако заиште син његов хљеба камен да му да?"

Да бисмо се избавили из невоља која нас сналазе са свих страна довољно нам је да призовемо Бога. Но, зашто често бива да призивамо Бога, а не избављамо се из невоља? Зато што се не молимо Богу онако како би требало. А Бог је свагда спреман да нам дарује оно за шта Га молимо, о чему нам и говори у Јеванђељу: Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умете дарове добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7,9-11). 
Ако је такав наш Господ, свагда ћемо Му прибегавати и само Њега ћемо призивати у помоћ, јер је Он увек спреман да нас спасе. 
Зато, када год се нађеш у било каквој изненадној невољи, не падај духом, већ духовно устани и прибегни мирном пристаништу, непобедивој заштити – помоћи Божијој. 
Бог је допустио да те снађе невоља, да би Га ти призивао. 
Но, многи баш тада, у невољи, духовно падају, и губе побожност, иако би требало да чине супротно. 
Бог нас бескрајно воли, те зато и допушта да нас сналазе невоље, да бисмо се искреније приљубљивали уз Њега.
Као што мајка прети непослушној дечици на различите начине, да би их подстакла да прибегну к њеним недрима, тако и Бог, Који свагда жели да нас привеже за Себе, Који нас безмерно воли, Који нас воли неупоредиво више но што би нас ико од људи могао волети, допушта да нас снађу недаће да бисмо Му се непрестано молили, да бисмо Га постојано призивали и да бисмо, оставивши се свега другог, молитвено размишљали о Њему.

Свети Јован Златоусти