Господе, обасјај сваки кутак мог бића, ходај Земљом мог тела, рашири се на небу моје душе...

Господе, свакодневно уништавамо живот који си нам даровао. Част коју си нам указао да нас из ничега доведеш у живот, из таме у светлост. Срамотимо се сваки дан, на много различитих начина. Најгоре од свега, одбијамо да се препустимо Твом плану, Твом промислу и мудрости. Опиремо се, боримо се и на крају се давимо.

Кад бисмо само могли, Христе мој, да се опустимо и да Ти верујемо, били бисмо мирни и срећни. Али ми хоћемо да све решимо сами, својом логиком, својим плановима. Није лоше планирати, али је трагично не знати да у животу не контролишеш све.

У ствари, жеља да се све контролише је мржња живота. Јер живот је мистерија. И не анализирате мистерије, већ их живите. Препушташ се лепоти њиховог незнања, мистерији сутрашњице коју не познајеш.

Господе, што сам старији, то мање желим да разумем, а више да осећам.

Желим да ти се сваким даном све мање одупирем, да направим места да корачаш својим благим корацима у сваком делу мог живота. Обасјај сваки кутак мог бића, ходај Земљом мог тела, рашири се на небу моје душе, да све постане светлост.

Христе мој, нећу више да тумачим него да живим. Да живим Твоје присуство у сваком облику и начину живота. Да Tе видим у свему што ме гледа, да те чујем у свему што ми неко говори, да те дотакнем у сваком додиру живота, да окусим Твоје дарове у свему што једем и пијем.

Ти си свуда Господе и ја то знам, али то није довољно, морам то и да видим, осетим, доживим. Зато ми је потребна Твоја помоћ, од ума да се спустим до срца, од речи до дела, од страха до радости. Није довољан само мој труд, није довољно само то желети, потребне су ми Твоје руке да загрлиш олупину у мени.

Потребна ми је Твоја реч да направим нови језик којим ће говорити моји снови.

Требаш ми јер је лествица од земље до неба и од ума до срца висока и има много степеница. Желим да ме неко држи када паднем, да знам да, шта год да се деси, ту је негде Твој загрљај.

о. Пападопулос