Бог воли нас и наше сумње...

Наше сумње не спречавају Бога да нас воли и да уђе у наш живот. Апостол Тома сумња у Васкрсење Христово. “Желим да видим!“, каже он, „ ако не додирнем ране Господове, нећу веровати!“ У нашој побожности и легализму, ове Томине реченице звуче готово као богохуљење. Христос, који познаје дубину сваког људског срца, који не суди о нама површно и споља, није то схватио као увреду, већ као глад и жеђ за сусретом. Жељу за искуством Бога.

Постоје неке сумње пуне вере и многи облици вере пуни сумње. Верник није онај који то изјављује, већ онај који то открива у свакодневној пракси свог живота.

Нисмо једини који сумњамо. Библија је пуна таквих догађаја и људи, многих светитеља који су у неком тренутку свог живота прошли кроз неверје. Можда ћете пронаћи на десетине духовних књига у дому православаца, али често нећете наћи Библију и што је најгоре, често нећете видети како је проучавају. Зашто је то тако? То је заиста интересантно питање.

Када Тома оспорава Васкресење и тражи да окуси присуство самог Христа, Господ се не расправља са њим. Он разуме и слаже се. Он му пружа руке и прихвата његову сумњу подсећајући Тому колико га воли.

Наше сумње не спречавају Бога да нас воли. Наше сумње не спречавају Бога да нам подари благодат Духа Светога. Довољно је учинити оно што је апостол Тома урадио. У томе је тајна. Тома своју сумњу претвара у молитву и тражење Христа. Признаје своје неверје пред Господом. Он то не крије и не напада друге. Преображава га у захтев за сусретом.

Није сумња оно што нас чини неверницима, то само показује да смо људи и да нам је потребна подршка Духа Светога. Не можемо сами и потребно нам је присуство Господа. Сумња се мора преобразити у захтев за сусрет са Христом. Замолимо га чак и у најдубљем мраку наше сумње и будимо сигурни да нас неће одбити. Неће одбити да га додирнемо.

о. Хараламбос Пападопулос

plibyos.blogspot.com