Горан Маринић

Димитрије Бокшан, свештеномученик сомборски и бачки

Јул 22, 2022 - 11:13

Октобар 5, 2022 - 12:59

0 153

Димитрије Бокшан, свештеномученик сомборски и бачки

Ти ниси рођен у Солуну,
већ у бачком маленом Ђурђеву.

Није нам још увек познато,
да ли из твојих моштију тече миро,

али је из твоје ангелолике душе увек текао мир.

Зато си наш мироточац.

Мир си носио, мир и сада носиш.

Име ти дадоше те 1878. године
честити родитељи Павле и Јулијана Бокшан,
по светом великомученику Димитрију.

Као да се тада
и твоја мученичка кончина предодредила.

Благослов Божији,
силом Духа Светог
доведе те у мирну сомборску варошицу.

Заволео те наш народ.

Не само верни, и не само православни.

Целиваше ти честиту десницу сви честити људи.
И Срби и Буњевци и Мађари.

Волела те дечица сомборска,
за коју си увек у џепу своје уредно испеглане мантије
имао по који бомбон.

Да, за свако дете.
Српско, буњевачко, мађарско.
Свако.

Али под једним условом.

Тек након што би потврдно одговорили на твоје питање:
"Јесте ли били добри, јесте ли слушали оца и мајку?"

Радовао ти се дечак Милан К. са Главног сокака,
радовала ти се и малена Ема М.

Та дивна девојчица из угледне и честите мађарске породице,
што живеше крај градског трга-тик уз старо турско купатило.

Хитала ти је у загрљај, сваки пут када би те угледала.

Чекала, да је помилујеш по нежној дечијој главици.

Причала ми је, сада већ као старица
о тим вашим сусретима.

Љубио си плочнике Сомбора.
Љубила те свака душа нашег маленога града.

Волео је верни народ Сомбора свога проту.

Волели су те и наши вредни паори, салашари.

А како и не би, прото Димитрије?

Ти си им буковачку водицу Светог пророка Илије освештао.

Врсни беседниче, угледни и добри Христов слуго,
поклониче и ходочасниче Његовог гроба!

Црни талас донео је још црње Хортијеве фашисте, туранске ловце,
у нашу бачку и у наш град.

Убијали су Србе по градским улицама и оближњим атарима,
као када ловци убијају штеточине;

без жала, саосећања и без трептаја.

Горку чашу испио си са својим народом,
нашим прецима.

Тог тринаестог априлског дана 1941. године
ухапшен си и утамничен у Градску кућу у Сомбору.

Ударио је окупатор где највише боли,
ударио на слугу олтара Божијег;
на највећу наду свих уплашених и верних.

Мучише те целу ноћ,

да би те унакаженог, измученог и босог
последњи пут провели улицама Сомбора.

Иако си био парох светојовановског храма, наше Мале цркве,
призвао те Свети Георгије - твој брат. Исто великомученик.

"Димитрије, слуго Свевишњега, не бој се!
Ево и мене. Смрти нема! Радуј се!"

Застадоше џелати крај светођурђевске (Велике) цркве
па те одведоше на хорош.

Даље ваљда нису могли.

Не са тобом, већ са собом.

Беху недостојни.

Једним повећим ексером
безумни Рудолф Детли-мађарски фашиста из Баје
посла те кроз смрт, Господу.

Кроз смрт. Не у смрт.

Приковаше ти ексер у чело
и бацише те са хороша на плочник црквене порте,
крај стазе главног шеталишта.

Привео те Творцу твој брат, а наш покровитељ
Свети Георгије Победоносац.

Заплака земља-зарадова се Небо.

Димитрије сомборски, постаје Небески!

И док се твоја душа радовала у становима Оца Небеског
твоје тело лежало је четири дана и четири ноћи; на стази,
на коју су те са хороша већ мртвог били бацили.

Лежало али не непомично.

Помицали су га итекако.

Помицали окупатори и њихови сарадници, такозвани "потказивачи",
који те невиног оптужише и предадоше.

Као несрећни Јуда Господа Христа пре две хиљаде година.

Помицали су те шутањем.

Сваки пут, када би крај твога светог тела прошли.

И мртав си им сметао.

И мртвог су те се плашили.

Твоје доброте, твоје љубави и твога праштања.

Тело ти заједно са осталим мученицима покопаше,
у повећој плиткој јами, на cветоуспенском (Великом) гробљу.

Када су околности дозвољавале, ближњи ти пренесоше тело
у једну породичну гробницу.

Деценије пролазе, али једно остаје.