Сви нешто кукају, жале се, самосажаљевају...

Ових дана често чујем жалбе људи на то што им је досадило да слушају људе како се стално жале? "Kога год сретнем, сви нешто кукају, жале се, самосажаљевају...немам више живаца да то слушам, па сам почео/ла да избегавам људе. Оптерећују ме те жалопојке које се врте у круг. Што је најгоре, имам утисак да им није лакше од тих жалопојки, већ да им је теже...".
О, да. Од самосажаљења и жалопојки је човеку стварно теже. Kао што му ни стално бешњење на друге, живот, судбину...не испразни бес, већ га још више пуни бесом. Kао да сам себе "ложи".
Туга и туговање чине да човек одтугује и некако "преболи" неки свој губитак. Људи саосећају са тугом. Са самосажаљењем не саосећају, поготово ако дуже траје. А самосажаљење може да траје доживотно. Самосажаљење које је тренутна реакција човека на неку невољу која га је снашла не мора бити аутодеструктивно. Туга је исцељујућа, временом се смањује. Самосажаљење је деструктивно и повећава се.
Увек су ме иритирале нарикаче на сахранамо (то је данас у градовима ређа појава, али сам имао прилике да се са тиме сусретнем). Иритирала ме је извештаченост, али још више себичност и недостатак љубави у ономе што су изговарале док наричу. Човек умре и, уместо да жале за њим, оне жале за собом, жале себе што су остављене, што су остале без некога или нечега што им је тај неко давао...Звучи још и као да их је тај неко изневерио што је "отишао и оставио их јадне"...као да се љуте док кукају.
Човек који се самосажаљева ће лако прећи у бес, од "жртве" прећи у "прогониоца". Неко мора бити крив за његову несрећу. Живот му нешто дугује, неко мора да плати, да надокнади. Другим људима су такви тешки, оптерећујући, почну да их избегавају...што ови доживе као нову неправду и још више се самосажаљевају и бесне или цвиле. Чак и напор да учине нешто за себе, да побољшају свој живот, доживљавају као неправду живота. Жртве би требало да добију адекватну репарацију од живота, а не да се труде.
Да, живот им је вероватно ускратио или одузео нешто, и то није праведно. Но, највећа је неправда она коју чине себи самосажаљевајући се. Тиме себи одузимају и оно што им није одузето, па и оно што би могли да добију или створе.
Ако ухватите себе у самосажаљењу, не кукајте, учините нешто да поправите оно због чега себе жалите. Нико вам то не дугује, осим ви самима себи.

Небојша Јовановић

facebook.com