Како успоставити личне границе са родитељима без осећаја кривице?

Очекујемо безусловну бригу и љубав од наших родитеља. То је природни поредак. Међутим, стварност је сложенија. У неким породицама, родитељска функција је искривљена: уместо подршке, дете се годинама суочава са критиком, девалвацијом и емоционалном хладноћом. Деца таквих родитеља одрастају са осећајем унутрашње напетости и иритације, рођене не из незахвалности или размажености, већ из дубоког, неподношљивог бола. 
Зашто се ово дешава? 
Узрок често лежи у емоционалној незрелости родитеља. Многи од њих су одрасли у послератном периоду, када је формирање основне емоционалне везаности било озбиљно нарушено: рано одвајање од мајки, васпитање у вртићима и недостатак физичког и емоционалног контакта. Као резултат тога, особа одраста психолошки инфантилно, неспособна за емоционалну одговорност. У породицама где су родитељи емоционално незрели, син често игра улогу мужа својој мајци (посебно ако су отац и мајка разведени), а ћерка улогу мајке својим родитељима. Ово нарушава породичну структуру, у којој су родитељи ослонац својој деци, а не обрнуто. 
Шта би требало да урадите ако сте одрасли у таквој породици?
Кључно је схватити да ваш родитељ није увек способан за емоционалну укљученост и зрелост. Прихватање овога не оправдава њихово деструктивно понашање, али вам омогућава да поставите сопствене границе и одржите свој унутрашњи интегритет. Ваш циљ није да промените родитеља, већ да растете изнутра: да прерадите свој губитак, повратите своје право на сопствени живот и кренете напред без самоуништења.
Обично постоје два могућа пута: остајање у зависној улози, наставак потискивања сопствених потреба или дистанцирање. 
Живот са родитељима може бити складан ако сваки члан породице разуме своје границе, улоге и одговорности. Без тога, дом брзо постаје извор сукоба, огорчености и хроничног умора. Чак и у најбољим околностима, одржавање граница, улога и комуникације пуне поштовања је посао љубави који захтева сталну пажњу и унутрашњу дисциплину.

foma.ru