Како правилно и спасоносно преживети смрт вољене особе?

Мислим да би најважнија утеха, на коју се ожалошћено људско срце може ослонити, требало да буде Божја истина.

Смрт је последица људског пада у грех, одвајања душе од тела. Ево шта нам о томе говори православна догматика: „Допуштење смрти је пројава Божије бриге о човеку, јер грех има својство гомилања, и када смрт не би ограничила човеково земаљско постојање, онда би он, усавршавајући се у злу, на крају постао као демон. Омогућавање смрти и избацивање човека из раја чинећи му дрво живота недоступним, неопходни су да се човек не би овековечио у стању духовне и моралне безначајности. Неминовност смрти је та која човеку отвара пут ка покајању“ (протојереј Олег Давиденков, Догматско богословље).

„Смрт је за сузбијање греха, да зло не постане бесмртно. Тако и сама казна постаје човекољубље. Јер на овај начин, у шта сам сигуран, Бог кажњава“ (Св. Григорије Богослов).

И само Господ Бог одлучује ко и у ком облику умире. И када умире. Смрт се дешава вољом Божијом. Стога се смрт, укључујући и смрт вољене особе, мора прихватити као Божја воља. То јест, треба прихватити смрт, помирити се са њом. Ако је Господ дозволио да неко умре, онда је за њега то свакако било најбоље. Јер Божанска Промисао брине о нама.

У твојој тузи нисте сами ти и покојник. Постоји и трећа особа. То је Бог, Који је овде све мудро уредио и за вас и за упокојене и наставља да уређује.

Друга ствар, треба веровати да иза надгробног споменика није тама и непостојање, већ само биће – један огроман свет. И овај видљиви свет у коме живимо тежи да, као и брод на таласима времена, уплови у тај свет. Сви ћемо бити тамо и видећемо  наше драге покојнике. Јер „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Матеј 22:32).

Свети Јован Златоусти је изванредно говорио о овој теми: „Ми плачемо и тугујемо јер је онај који нас је напустио био лош човек? Ако је тако, управо због тога треба захвалити Богу што је смрт прекинула напредак ове особе на путу зла. Или зато што је био љубазан и стрпљив човек? И ово треба да нас радује, јер га је Господ позвао, пре него што је злоба променила или преварила његову душу (Премудрост 4:11). Сада се преселио на место где нема опасности за њега да се промени. Можда плачеш зато што је био млад? И за ово прослави Онога који га је узео, што га је тако брзо позвао у бољи живот. Или зато што је био стар? И за ово опет захвалите и прославите Онога који га је узео... Или не видите шта ми радимо за оне који су раније отишли? Појањем псалама и химни благодаримо Господу, и облачимо се у нову одећу која предсказује нашу непропадљивост. Ми их испраћамо тамјаном и воштаним свећама, показујући им да су се, ослободивши се овог суморног живота, упутили ка истинској светлости.”

Радујемо се васкрсењу мртвих, као што каже наш Символ вере, Другом доласку Христовом, поновном сједињењу са нашим љубљеним Господом и нашим драгим вољенима.

У ствари, цео парастос наше Цркве базиран  је на молитвама Богу за опроштај грехова покојника како би ушао у Царство Небеско и поруци да ћемо сви васкрснути за будући живот у Христу Исусу.

И треће, поручио бих родбини - не падајте у пакао емоција - претераног туговања, хуле на Бога или одбацивања Његовог Промишљања, малодушности, очајања, итд. Носите себе и свог покојника свом снагом ка Небу – у Царство Небеско уз помоћ молитава, Светих Тајни Цркве, дела милосрђа.

Често тежина наше туге лежи у искривљеном разумевању света. Желимо да ми и наши покојни најмилији живимо овде на земљи, заувек. Не желимо Царство Небеско ни за њих ни за себе. Ми не верујемо Богу. Можемо да верујемо у Њега, али Му не верујемо . А ти, веруј Господу и више од свега жели себи и упокојеним сродницима живот у Царству Небеском. И твоја туга ће постати светла, а љубав, која све побеђује, однеће наше мртве на својим златним крилима у пространи и светли свет, где ћемо у догледно време и ми стићи.

 протојереј Андреј Чиженко

pravlife.org